videozurka

budite deo zurke
 
HomeHome  GalleryGallery  FAQ/УпутствоFAQ/Упутство  ТражиТражи  Корисничке групеКорисничке групе  Региструј сеРегиструј се  ПриступиПриступи  

Share | 
 

 NAJ VECI CETNICI

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
АуторПорука
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:22 pm

DRAGOLJUB DRAZA MIHAJLOVIC

Нешто пре поноћи,како је записано у протоколу крштених,27.априла 1893,у Ивањици,покрај реке Моравице,рођен је Драгољуб Дража Михајловић.Дражин отац звао се Михаило,а мајка Смиљана. После Драже,Михаило и Смиљана су добили две ћерке- Милицу (1894) и Јелицу (1895).Милица је преминула млада 1905.године.Јелица је дипломирала архитектуру у Београду,чим је овај факултет основан,а запослила се у општини града Београда.Убили су је комунисти кад су освајали Београд. Дража,Милица и Јелица,рано су остали без родитеља.Михаило је умро одмах по Јеличином рођењу,од туберкулозе,а Смиљана пет година касније.Старање о сирочићима преузео је један од четворице стричева,Владимир. Пошто је завршио четири разреда основне школе,Дража је у јесен 1904.године уписан у први разред треће мушке гимназије.Дража је у овој гимназији завршио прва три разреда,а следећа три у другој београдској гимназији.У обе гимназије је спадао у ред најбољих ђака. 1.септембра 1910.године,Дража је ступио у 43.класу ниже школе војне академије у Београду.Након шест месеци,био је унапређен у чин питомца-каплара,а после тачно две године у чин питомца-поднаредника.Али уместо на трећу годину студија,тог септембра 1912.,43.класа ниже школе војне академије морала је у рат против Турака,а одмах потом 1913. против Бугара.
Дража је био у ИВ прекобројном пуку динарске дивизије,на дужности ађутанту у 1.батаљону,па је био упућен на бојиште.ИВ прекобројни пук формиран је од стране динарске дивизије,али је придодат дунавској дивизији ИИ позива.,да би имала четири пешадијска пука,тако да је учествовао у бици код Куманова.Након ове битке,унапређен је за наредника и одликован је сребрном медаљом за храброст.У ИИ балканском рату 1913. против Бугара,ИВ прекобројни пук је опет био у саставу дунавске дивизије ИИ позива,на правцу од страцина до криве паланке,али је убрзо одвојен и додан моравској дивизији ИИ позива и учествовао у борбама на Злетовској реци и даље на Кочанима.Дража је учествовао не код ађутанта већ водника једне пешадијске чете.Био је рањен и одликован златном медаљом за храброст,а ускоро,18.јула,биће произведен са својом класом у чин потпоручника.
Одмор између два рата је кратко трајао пошто је избила Аранутска побуна,Дража је кренуо пут рашке области.После неколико месеци је враћен у Београд на дошколовавање.Већ наредног лета,наш јунак поново мења школу за ров,чиме се осујећује његов прелазак из пешадије у артиљерију.
У Први св.рат,Дража је ступио у ИИИ прекобројном пешадијском пуку И позива,који је припадао Дринској дивизији.У Церској бици је учествовао као водник 3.чете,1.батаљона,капетана ИИ класе-Чедомира Станојловића.Потпоручник Драгољуб Михајловић:у борби хладан и присебан нарочито 24. и 25. октобра на Костајнику и 7.новембра на Пламомишту,где је остао на положају и ако му је батаљон одступио:предлог златне медаље за храброст.
Ратну 1915.годину Дражин ИИИ прекобројни пешадијски пук започео је код Шабца,почетком јула,да би крајем септембра наставио борбу против Немаца у околини Пожаравца.Ту је добио нову дужост:Командир 4.чете 3.батаљона.Због великих губитака Дражин батаљон је расформиран 10.октобра.Тада је Дража прекомандован у пуковско митраљеско оделење,које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.
Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу.Половином месеца је почела албанска голгота.У саставу митраљеског оделења,Дража се повлачио Беране-Подгорица-Скадар.
Дражин ИИИ прекобројни пук је 9.фебруара 1916.прекомандован у вардарску дивизију,да би следећег дана био упућен у логор Ипсос.
Од 15.фебруара 1916. Дража је у саставу митраљеског оделења 2.батаљона XXИИИ пешадијског пука вардарске дивизије.Бродом «Абда» дражина јединица је 22.априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта.
На овоме фронту,Дража је учествовао у борбама на Острвском језеру,Горничеву,код Жиове,на Котама 1050 и 1368,на Соколцу,Зеленим брду,Говедарском камену и Добром пољу.У бици код села Неокази,Дража је тешко рањен.Лекарска комисија је проценила да Дража због последица рањавања «више није за строј»,па је понудила «службу у позадини».Дража је то одбио.После опоравка се вратио на линију фронта априла 1917.У саставу Југословенске дивизије је учествовао у пробоју солунског фронта.25.јануара је унапређен у чин поручника.
Орден белог орла са мачевима ИВ реда добио је 14.јануара 1918. Друго митраљеско оделење,одликовано је златном медаљом за храброст.Дража је добио и енглески војни крст,једини у својој дивизији.На Косову и Метохији је боравио све до краја 1918. упућен на гушење Арнаутске побуне. У јесен 1919.предложен је за прелазак у КРАЉЕВУ ГАРДУ у Београду.Поручник Михаиловић постао је водник 3.чете 1.батаљона пешадијског пука краљеве гарде.
Дража се није ту дуго задржао због инцидента у кафани «Слобода» уочи поноћи 31.децембра.Гардијски поручник Бухоњицки је држао говор у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију.Кад су му претили због тога,Дража је извадио пиштољ,репетирао и ставио на сто,рекавши : ДА ВИДИМО КО ЈЕ БОЉИ СРБИН ОД МЕНЕ.Добио је 15 дана затвора,после је враћен у XXВИИИ пешадијски пук у Скопље.14.октобра је унапређен за капетана ИИ класе.
1920.Дража се оженио Јелицом Бранковић,ћерком пуковника Јеврема Бранковића.Изродили су четворо деце:Бранка,Љубивоја,Војислава и Гордану.Једино је Гордана наставила свој живот,данас живи у Београду као лекар у пензији.
Као капетан,Дража је годину и по дана радио у обавештајном оделењу,а шест месеци у наставном оделењу.Мајорски испит је положио 16.марта 1925. да би 17.децембра био унапређен у чин мајора.Следи превођење у ђенералштабну струку 24.фебруара 1926. које се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука.Тако јеДража стао у ред најелитнијих официра.
17.децембра униформу је украсио орденом југословенске круне ИВ реда.Чин пуковника је добио за Васкрс 1930.године.
Службу у краљевој гарди Дража је завршио 14.фебруара 1935,кад је прекомандован у организацијско оделење ђенералштаба министарства војске и морнарице.Ту је остао само до 28.маја када је дошла наредба за одлазак у Софију на место војног аташеа.!936.је премештен за аташеа у Прагу.1939.Дража се враћаа у Љубљану.Током 1940.године неколико пута су забележени Дражини антихитлеровски испди.Генерал Недић даје Дражи 30 дана затвора због напада на Хитлера у енглеској амбасади на пријему.
Недуго затим,Србију гази комунистичка чизма и Тито који »завијају» Србију у црвено.Дражу су комунисти ухапсили где су га свакодневно у затвору дрогирали ињекцијама «Мескалина».Осуђен је на стрељање али је убијен од стране партизана у ноћи између 16. и 17. јула 1946.
Беда злочиначке комунистичке политике покосила је најбоље у нашем народу,међу њима и ђенерала Драгољуба Михаиловића.У сећању је остао подвиг,као некад Лазаров,који ће вјеки вјеков надахњивати нова србска поколења.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:24 pm

Војислав Танкосић се родио 29.септембра 1880. у селу Рукланди, срез тамнавски,округ ваљевски,од оца Павла,казанџије и мајке Миље. По свршеном седмом разреду гимназије у Београду, ступио је у војну академију 31.августа 1899.коју је завршио 2.августа 1901.када је произведен у чин пешадијског потпоручника. Произведен је у чин поручника 1905. до 30.октобра 1907.
Поднео је оставку и преведен у резерву 7.децембра 1908, а реактивиран 26.фебруара 1909,те је исте године произведен у чин капетана дрзге класе. Године 1912.произведен је у чин капетана прве класе,а већ је 1913.године добио чин мајора. Умро је од задобијених рана 20.октобра 1915. у Трстенику.
Тако гласе суви,званични податци о животу Воје Танкосића.
Прави Танкосићев живот ,се уствари,не може одвојити од борбе коју је наш народ водио за своје ослобођење у времену од 1903. до 1918.године. Ко хоће да позна живот и рад Воје Танкосића треба да се пренесе у она времена. То је било доба нагомиланих народних енергија,колективне свести и приличног благостања,доба Краља Петра I и његове слободарске Србије, доба у коме је врлина преовлађивала над пороком. Свак је онда био приправан и имао шта да да за отаџбини:сељак,радник,занатлија,трговац и чиновник- младић и старац,мушкарац и жена. У тој и таквој средини је деловао талентовани Танкосић са свом својом бистрином,смелошћу и одлучношћу,окупљајући људе,одређујући им задатке и организујући акције у којима и сам лично учествује или их предводи. Као младић пребацује се у Турску и делује на терену. У априлу 1905. учествује у славној борби на Челопеку. Укратко за тим постаје шеф горског штаба. У српско-турском рату 1912-1913.командовао је четничким одредом учествујући у првим борбама на Лисици. Први је са својим одрадом ушао у Приштину.У европском рату у почетку операција 1914.и за време Церске битке био је командант Рудничког четничког одреда који је био у саставу III армије. Са својим одредом примао је тешке задатке,наручито у време наступања аустроугарских трупа. Крупањ,Тршић,Гучево и Љубовију попрскала је крв његових четника, али и крв завојевача. За време рудничког противнапада постављен је за команданта првог батаљона четвртог прекобројног пука.Нешто касније дошао је и његов четнички одред у састав пука. За време изгоњења Потиорека његови су четници ушли у ослобођено Ваљево. За време Манензенове офанзиве његов батаљон и његови четници, у неравној борби, одолевају надмоћнијем непријатељу. У једном таквом окршају пред Трстеником Танкосић пада смртно рањен на челу свог батаљона и својих четника.

Танкосић је био ситна раста и нежне конструкције, коврџаве косе, танких усана и ватрених очију. Био је еластичан у кретњама, живахне нарави и плаховите ћуди. Био је природан у опхођењу. Са народом је разговарао народски. Живео је скромно. Спавао је мало. У јелу није био избирач. Чорбаст незапржен пасуљ била му је најдража храна. Волео је друштво и добру капљицу. Није трпео људе који се размећу и хвалишу.Изругивао се онима за које држао да су заљубљени у себе. Волео је да издева имена. Као и Вук Поповић прогонио је парадне четнике тзв. – теразијске комите-. Батинао је крадљивце,пљачкаше и смутљивце. Кажњавао је телесном казном и оне у чијим би рукама случајно опалила пушка. Био је савршен стрелац.
Испјеване су многе пјесме о њему, а у пјесми Буда Граховца пише:

Пушком бије ко свети Илија,
Танкосић је нагнута делија

VOJISLAV TANKOSIC
Живи четници из Рудничког четничког одреда и данас се сећају како је на Ђурђевдан 1915, Танкосић загрејан вином и из туђе пушке, погодио кутију од метака коју је на глави држао четник Мухамед Мехмедбашић.
Танкосић је волео књижевност. Најдражи књижевници су му били Ђура Јакшић и Петар Кочић. Био му је драг Гогољ због Ревизора и Тараса Буљбе.
Верујући да ће у модерном ратовању бити све мање и мање могучности за герилске борбе,говорио је за себе и своје људе: Ми смо последњи -Запорошци-.

Покојни Ђуро Шарац је овако описао последње тренутке Танкосића:
Иако су болови рана били велики, није ни писнуо кад би долазио свести. Осећајући да му се ближи крај замолио је да му се прстен,сат,ланац,дуванска кутија,револвер и кама пошаљу породици и друговима. ( Друге имовине Танкосић није ни имао). Поздравио је своје –голаће- са којима је делио зло и добро. Час пре него што је издахнуо засукао је бркове,положио руке на прса и у агонији, место молитве, почео да цитира стихове из'' Горског вијенца''. То су биле последње речи четничког војводе Танкосића.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:25 pm

MOMCILO DJUJIC

Ђујићи су старином из Босне,а населили су се близу Книна,у селу Ковачићу,уз рјечицу Крчић. Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила,а потом још двије черке и два сина.Момчило је рођен 27.фебруара 1907.године. Као и свака српска патријахална породица и Ђујићу добро познавали прошлос,јуначку и хајдучку,испевану уз гусле и десетерцу. Најстарији син Момчило добио је име по јунаку Момчилу из јуначких пјесама. Упрвим разредима основне школе, Момчило је, због своје бистрине и марљивости,био најбољи ученик. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну,а више у Шибенику.Није матурирао:послије седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. У вријеме школовања у Карловцима,његови наставници су га предодредили за калуђера,али од тога није било ништа.Владика далматински Иринеј запопио га је 1933.године и додијелио му парохију у селу Стрмици код Книна. Прије ступања у парохију,оженио се Зорком Добријевић,ћерком угледног трговца.Супружници родише троје дјеце:сина Синишу и близанце Радомира и радојку.
Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији. У цркви је проповједао тако да је народ касније понављао као да му се из олтара обраћао светац а не њихов свештеник.
Млади и стасити парох,стрмички поп Момчило,веома радишан и сналажљив,корпулентан,бујне косе и браде,временом се прочу у околини Книна.Добар глас стекао је после градње дома „ Петар Мркоњић“ од новца који је добио од државе и од парохијана.Прочуо се још и више током 1936.године,када је,уз знатну помоћ мјештана,са једног извора,удаљеног од насеља око три километра,спровео цијевима воду до сеоских кућа. У Стрмици, у свим јавним сеоским пословима учествовао је и свештеник Момчило. Био је веома умјешан,уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је мисију једног сеоског попа.У политички веома бурним временима Краљевине Југославије,на тромеђу су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака,њихових подјела и свађа.У тим збивањима и свештеник Момчило нашао је простора за себе.Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу.Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандамеријски ђенерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Миловановића-Пећанца.
Момчило Ђуијић је 9.јануар 1935.године,своју нову униформу украсио четничким амблемом. Тако ју Книн и Крајину „стигло“ име четничко после више од 60 година,од времена када су на Тромеђи четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић,који је уствари,био кнежевић Петар Карађорђевић. Краће време је свештеник из Стрмице изгледао као љевичар због идеја које је имао.Тих мјесеци неки комунисти или њихови симпатизери,иначе идеолошки противници,уз име попа „прилијепили“ су етикету да је обична „ талијанска шпијунчина“. А јасно је и зашто: комунисти су свим својим неистомишљеницима олако давали карактеристике сходно слогану „ ко није са нама,против нас је“
Комунисти су га етикирали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи жељезничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, у њиховој борби за зараде,лично предводио. Међутим, радници су били згодна прилика за Ђујића да их просто „ запали“ својим речима пријекора властима које воде лошу политику,антирадничку па и антиправославну.
Из тих дана остала је прича о храбром попу предводнику радника. Комунистички писци уз овај догађај одично додају да је тај штрак и штрајкаче искористио како би их преварио уз помоћ полицие.
Међутим,ти исти писци заборављају да је судија из Книна,односно котарски начелник,казнио казном од 10 дана затвором управо Ђујића због говора против државе и власти.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:27 pm

DRAGUTIN KESEREVIC

Датум рођења Драгутина Кесеровића тешко је утврдити, јер су Аустругари за време првог светског рата уништили црквене књиге у његовом родном селу Пироману код Обреновца. Документа о Драгутиновом школовању и службовању уништио је окупатор за време Другог светског рата. Преме породичном сећању,које преноси Драгутинов син Младен Кесеровић,наш јунак је рођен октобра 1896. године. Та година,без датума,наведена је и у Драгутиновом исказу пред комунистичким судом 1945.године.
Ранисав и Анка,Драгутинови родитељи,били су земљорадници са поседом од 14 хектара.Изродили су осморо дјеце,од којих седмеро синова и једну ћерку.
То су Чедомир,Златомир,Витомир,Драгутин,Милутин,Тихомир,Божидар и Милена.Драгутин и Милутин били су близанци.
Основну школу Милутин је завршио у родном Пироману,а затим је уписан у једну подофицирску школу у Београду.Из те школе отишао је у Први светски рат,заједно са своја четири брата.Ратна срећа била је наклоњена Кесеровићима:сви су преживели рат и,овенчани славом Солунског фронта, вратили се кући.
После рата само два брата су остала у Пироману,Чедомир и Божидар. Тихомир је добио посао у неготину,као агроном,Витомир у Беогарду,као писар,Златомир је био дворски жандарм,док су Драгутин и Милутин остали официри.Њих двојица су из рата изашли као поручници.
Поручника Милутина Кесеровића служба је одвела у Загреб. Тамо је ускоро упознао једног бившег Аустроугарског официра,који је примљен у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словена. Тај официр је, у кафани почео да прича Милутину своје доживљаје из тек минулог рата. На Милутиново запрепашћење,он је почео детаљно да описује како је теорисао народ у Посавини. Милутин је препознао своје родно село,и најзад своје родитеље.
Без размишљања је извадио пиштољ и убио тог официра. Осуђен је на 12.година затвора. После издржане казне вратио се у родни Пироман. Бавио се столарским занатом,који је изучио на робији. За време другог светског рата,Милутин је погинуо као четник у Тамнавском одреду.
Син Драгутиновог брата Витомира,Слободан Кесеровић,био је пилот у војсци Краљевине Југославије. У априлском рату 1941.године успео је да пребегне на савезничку територију,а затим је отишао у САД,гдје је засновао породицу.
Сем официрског чина,Драгутин Кесеровић је из првог светског рата донео и медаљу за храброст Милоша Обилића. Њега је служба одвела најпре у Невесиње,а затим у Мостар и Котор. Средином тридесетих година тражио је премештај у Србију.Тако се,1936.године,са породицом преселио у Крушевац.
Био је комадант 1. батаљона дванаестог пешадијског пука „Цар Лазар“. Непосредно уочи другог светског рата положио је испит за мајорски чин.
Драгутин се оженио у Невесињу,ћерком гвожђарског трговца Мирка Поповића,Веселинком . За време другог светског рата,једног Веселинкиног брата убиле усташе,а другуг комунисти. Веселинка и Драгутин изродили су петеро дјеце:Верицу,Младена,Ђорђа, Надежду и Милену.Верица живи у Холандији,Ђорђе и Надежда су професори у пензији,Младен је пензионисани возач,а Милена пензионисани дактилограф.
У Крушевцу, Кесеровићи су најпре становали у Косовској 18,а затим у Пећкој 12.Били су подстанари и живели су скромно. Нису одскудевали у животним потрепштинама,али није било новца за лукзуз какав је у оно доба био радиоапарат. Највећи део Драгутинове Мајорске Плате, која иначе није била мала, одлазио је на школоавање и подизање дјеце.
За време рата, бројну породицу Драгутина Кесеровића чували су његови четници. Окупатор није успео да зароби и одведе у логор Кесеровићеву жену и децу,мада је покушавао. На дан ослобођења Крушевца,14.Октобра 1944, Кесеровићи нису успели да се уселе у свој стан у Пећкој улуци,јер је било опљачкано и уништено. Уселили су се у празну кућу трговца Зоића, ког су највероватније стрељали Немци, наспрам кафане Липов лад. Али,када су наишли комунисти,породица је већ у Зоићевој кући доживела тешку тротуру.
Драгутинов брат Златомир,који је управо дошао из Београда,ухапшен је и одведен у затвор Окружнуг суда.Потом је стрељан у Багдали. Ухапшена је и Драгутинова супруга Веселинка, док су деца успела да побегну. Син Младен спасао сешто се престављао као избеглица из Босне, коме су родитељи убијени за време рата.
У априлском рату 1941. године према Адаму Стошићу, писцу обимне студије
„Под небом Крушевца“,батаљон мајора Драгутина Кесеровића давао је“ одлучан отпор немачким моторизованим јединицама на Бугарској граници“.
Кесеровић је избегао заробљавање од Цериброда и врати се својој породици.Али већ током јуна успео је да окупи двадесетак официра и подофицира постављајучи свој штаб на месту званом Пикет изнад села Мали Купци,надомак Јастребца. Одмах је ступио у везу са четничким војводом Костом Пећанцем,који је имао писмено овлашћење од Главног генералштаба Југословенсе војске за завођење герилске акције у случају окупације земље.Од Пећанца, Кесеровић је добио титулу Расинског војводе. Гласо пуковнику Дражи Михаиловићу,у ово време,још није стигао до крушевачког краја.
Наредних седмица мајор Кесеровић обилази копаоничка и жупске села. Држи зборове,прикупља,прикупља мобилизацијске спискове, као и оружје заостало иза војске поражене у априлском рату.Неко је обавестио Немце о томе, и једна патрола хапси Кесеровића на путу Александровац-Крушевац.На саслушању у Крушевцу,Кесеровић је рекао да је члан Панћвачке организације,а да циљ његовог рада,наводно,није дизање устанка, већ завођење реда. Било му је познато да је Коста Пећанац ступио у додир са Немцима,што он, према Стошићу,није одобравао.Немци су уважилиу његову одбрану,иза које је,можда стао и сам Пећанац.Кратко Кесеровићево тамновање окончано је испред фото апарата,јер су Немци хтели да имју фотографију са једним четничким војводом. Комунисти ће, наравно касније злоупотребит ову фотографију. Средином септембра 1941, генерал Љуба Новаковић преноси Кесеровићу наређење Драже Михаиловића да почиње „општи устанак у Шумадији на дан 22.и 23. септембра 1941.године“нападом на“све градове у којима су Немци“. Кесеровићев задатак био је заузимање Крушевца. Он издаје наређење о мобилизацији и 21.септембра присуствује заклетви 6.000 регрута у манастиру Стрмици.У нападу на Крушевац, заказаном за 23.септембар,требало је да учествују и партизани.Међутим,њихов одраед је тог дана само посматрао борбу,а наредног дана је напао Обилићево. Партизани су после тврдили да нису имали овлашћења од надлежног комитета,па чак и да су се четници масовно понапијали,због чега су напали Немце дан пре него што је наводно било договорено.Кесеровић је напао Крушевац са више хиљада устаника.
Према Стошићу ,процене се крећу и до 10.000 устаника.Али међу овим љутством било је свега 500 комада оружја.Остали су дошли са „ вилама,секирама,косама,чак моткама,а највећи дио без икаквог оружја“,пише Стошић.У три колоне,које су водили капетан Стеван Влаховић,капетан Спасоје Поповић и потпоручник Радивоке Милојевић,четници су на јуриш освојили центар града.Кесеровићев барјактар,Љубисав Марић Биса из Шаврана, чак је успео да стави заставу на споменик косовским јунацима. Запањени његовим јунаштвом,Немци су за тренутак обуставили паљбу,али су га покосили када је силазио са споменика. Напад није успео,што због огромне Немачке премоћи у наоружању,што због комунистичке издаје.Јер,са друге стране,из правца сталаћа,Немци нису узнемиравани.Исто тако комунисти ће поступити и приликом напада на друге градове те јесени.
Немци су, у овом нападу на Крушевац,имали 22 погинула војника,4 погинула официра и 80 рањених.Губитци устаника износили су 17 мртвих и 74 рањених,као и седмеро убијених грађана.Од овог броја, према податцима из Стошићеве студије, партизани су имали једног погинулог и једног рањеног.
После напада на Крушевац, Кесеровић се са својим Расинским четничким одредом придружио опсади Краљева,где је и формално постао припадник равногорског покрета.Како ни напад на Краљево није успео,Кесеровић се враћа у крушевачки крај и наставља рад на органозацији покрета. Први Кесеровићев задатак састајао се у формирању Расинског корпуса. Према Душану Д.Маринковићу,овај 1082 корпус је формиран од 1. јануара до почетка јула 1942.године и престављао је једну од десетак најачих четничких ратних јединица. У то време, Расински корпус је имао четири бригаде:
Расинску,Копаоничку,Жупску и Трстеничку.Од Септембра 1942. у саставу корпуса налази се и Дукађинска бригада,која је августа 1943.припојена другом косовском корпусу.Током 1943 и 1944.године,корпус нараста до девет бригада: Прва и Друга Расинска,Прва и Друга кришевачка,Прва и Друга трстеничка,Копаоничка,Жупска и Летећа. У тренутку настанка Расински короус је имао 1.000,маја 1943.године 2.300,а током 1944.преко 5.000 официра,подофицира и војника.Наређењем генерала Драже Михаиловића,Драгутин Кесеровић је 30.априла 1944 унапређен у чин потпуковника и постављен за команданта Расинско-топличке групе корпуса.Ови јединицу чинили су Расински,топлички и јастребачки корпус.
Кесеровић је непрекидно водио борбе против Немаца,Бугара,љотичеваца и комуниста.Управо против расинског корпуса имала је ватрено крштење немачка СС дивизија“Принц Еуген Савојски“,специјално обучена за противгерилско ратовање. Било је то октобра1942.године у операцији“Копаоник“коју је из Краљева пратио Хитлеров помочник Хајнрих Хилмер.Расински корпус је пробио обруч који су око њега начинили делови дивизије“Принц Еуген“и три бугарска батаљона.За одмазду,Немци и Бугари су стрељали око 700 сељака у селу Крива Река на Копаонику и у једном селу на Гочу.Кесеровић је тражио да Савезници узврате бомбардовањем немачких,бугарских и хрватских градова,тако да се „преко радио Лондона објави да је то за жртве у Кривој Реци и на Гочу“.Енглези нису испоштовали овај захтев.Априла 1943.године генерал Михаиловић јо позвао неколико јединица из Србије да спрече могући продор комунистичке главнине из правца Црне Горе.Међу позванима је био и расински корпус. Мајор Драгутин Кесеровић стигао је код Бијелог Поља са око 1.500 најбољих људи,али борбе није било.Пред налетом немачке офанзиве “Шварц“ из Црне Горе су се повукли и комунисти и четници. Лета 1943.делови Расинског корпуса нанели су тежак пораз љотичевцима код стопање,због чега је уследила нова немачка,названа „Стифелкнехт“. У акцији су учествовала два пука 297.немачке дивизије,један СС и четири бугарска батаљона.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:28 pm

POP SAVO BOZOVIC

Када је фашизам свом својом бруталном жестином грунуо на Балкан, поп Саво је био приправан да се суочи са још једним злом. Снагу је црпио из хришћанског поимања живота и човјека и опредјељења да се служи Богу и народу. У борби против узаврелих националних страсти, запаљивих идеологија и бруталне силе ушао је урођеном добром, разумјевањем и повјерењем, спремношћу на разговор и договор, хришћанским милосрђем и праштањем. Нема куће на Требави, Вучијаку и у Посавини у којој нам неће дуго и детаљно причати о попу Сави Божићу. Казаће вам о њему са дубоким поштовањем и побожношћу као што се приповједа о великим светитељима и просветитељима, мученицима и страдалницима. А прича, или тачније речено легенда, памти све што је овај свештеник урадио на духовном и материјалном препороду овог подручја и његовој одбрани од фашистичког ножа, метка и логора, како је бранио свој народ од других, али и друге од својих. Памти народ све: и шта је у којој прилици рекао и чему их је савјетовао, шта је критиковао и с чим се није слагао, чему их је учио и шта им је све показао... Све је сачувано у памћењу и преношено причањем с кољена на кољено, а у народну причу се теже улази него у историју и писмо. Да би се ушло у народно предање мора се бити неко као ''Нетко бјеше страхињићу бане'', а да би се ушло у уџбенике историје мора се бити по укусу и вољи актелне власти. Зато је, ма колико то изгледало апсурдно, у легенди и предању више истине него у важећим историјским уџбеницима.У народној школи Поп Саво Божић је рођен 1886. године у Доњим Осјечанима од оца Марка и мајке Павлије. Као и сва српска дјеца тога времена производњи се учио у породичној задрузи, историји и етици из народног предања и пјесме, а вјери из традиционалних обреда и урођене побожности. Ту је био темељ и суштина образовања и васпитања, а све остало је била само надоградња на чврст темељ. Основну школу је учио у Кожухама, гимназију у Тузли, а богословију у Раљеву. По природи знатижељан и отворен учио је из књига, и из живота, и са путовања. Брзо је прихватио ново и стављао га у функцију провјерених и традиционалних вриједности. Рукоположен је за ђакона 2. септембра 1912. године, а 15. априла 1914. долази за администратора парохије у Толису за коју се веже цијелим остатком земног живота. Ту је 12. новембра 1932. постављен за пароха, 12. септембра 1936. године произведен у протојереја, а одатле је и руководио одбраном народа од истребљења у периоду од 1941. до 1945. године. На путу преко Голготе Младог свештеника је одмах на почетку његовог духовног дјеловања чекало велико искушење Први свјетски рат. Као и све Србе од знања и части чекала га је Голгота. Прво је затворен у злогласну Црну кућу у Бањој Луци, а одатле депортован у логор у Араду из кога је успио побјећи и уз помоћ Руса се пребацити у Солун гдје се прикључује српској војсци и са њом учествује у пробоју Солунског фронта и у великом ратном походу на ослобађању и уједињењу свих српских земаља. На томе путу искушења показао је да посједује све особине свог народа чврстину, одлучност, храброст и издржљивост. Био је робијаш и ратник, али у сваком тренутку је остао оно што је био по животном опредељењу православни свештеник, непоколебљив у вјери и у служби народу и када му је најтеже. Послије рата поп Саво наставља да остварује младалачке снове о духовном и материјалном препороду народа. Стално је са људима и међу њима. Поучава их савременој производњи и о свему ономе што је из књига научио и на путовањима видио и повезује их тананим нитима хуманизма и солидарности. Водио их је из акције у акцију без предаха: од изградњи школа па подизања светих храмова у Толису и Скугрићу, преко отварања амбуланте, библиотеке, читаонице и позоришне сале у Толису па до највећег пројекта изградња државне цесте на релацији Брчко – Лончари – Обудовац – Слатина – Скугрић – Толиса – Дуга Њива – Чивчије – Осјечани – Добој. Као да је слутио да ће управо овај пут једног дана 1992. године за српски народ постати коридор живота. За све ове пројекте као срески и бански вијећник успио је обезбједити и значајну државну помоћ. Без имало претјеривања може се тврдити да је захваљујући попу Сави између два свјетска рата ово подручје доживјело материјалну и духовну ренесансу препород какав није виђен ни прије а ни послије њега. Брига за сваког човјека Када је фашиза својом бруталном жестином грунуо на Балкан, поп Саво је био приправан да се суочи са још једним злом. Снагу је црпио из хришћанског поимања живота и човјека и опредјељења да се служи Богу и народу. У борби против узаврелих националних страсти, запаљивих идеологија и бруталне силе ушао је урођеном добротом, разумјевањем и повјерењем, спремношћу на разговор и договор, хришћанским милосрђем и праштањем. Разговарао је са свима и са силним и о силним, и са окрутним и безобзирним, и са безбожним и безосјећајним само да би сачувао народ од покоља и прогона. Чувао је четнике од партизана и партизане од четника, а Србе, Хрвате и муслимане једне од других. Успјевао је ријечју и молитвом да им исукане мачеве враћа у корице, да их, макар привремено, убиједи да смо сви народ истог коријена и једног језика, да дијелимо исту трагичну историјску судбину и исто поднебље и земљу. Таквог миротворца представници народа су на Ђурђев дан 1942. године изабрали за комаданта Требавског одреда. Одред му је служио да његовим оружјем заштити народ од кољача и паликућа када других средстава није било, да и њима брани ово подручје од судбине Козаре и Јасеновца, али да својим ауторитетом комаданта брани и друге од Одреда. Снагом свог духа и Одреда одгонио је злочин и злочинце са овог подручја, чувао и сачувао народ и његове домове. Јеванђељем против комуниста Комунистичка идеологија са примамљивим паролама о социјалној правди и једнакости са лажним обећањима о изградњи срећног друштва из бајки успјела је да заведе велики број људи, претежно младеж. Организовала их је у партијске ћелије и организације које је наоружавала и претварала у војне формације. Поп Саво је увиђао сву погубност ове наоружане идеологије, схватао је опасност од подјела и братоубилачког рата, види сву пустош друштва без Бога и борио ријечју, молбом и молитвом, али не и средствима регресије затворима, прогонима, логорима и егзекуцијама. Борио се ријечју, молбом и молитвом, сажаљењем и праштањем против оних који су једино признавали и разумјевали језик силе. Комунисти су слободно долазили и пролазили територијом Требавског одреда чак и вијећници АВНОЈ-а па и цијеле пролетерске бригаде под једним условом да не смију на овом подручју започети братоубилачки обрачу. Када им више није била потребна помоћ и заштита попа Саве, када су Рузвелт и Черчил на Јалти и у Техерану Стаљину и Титу на тацни испоручили Југославију, када је Црвена армија умарширала на тенковима у Београд и устоличила Броза кренуо је и коначан обрачун комуниста са требавским попом и његовим Одредом. Сачувао је Требаву, Вучијак и Посавину од Нијемаца и усташа, али их није могао сачувати од ''својих''. Издајник зато што није издао У повлачењу пред оружјем савезника у рукама комуниста поп Саво је мучки ликвидиран највјероватније код Теслића 1. маја 1945. године. Због чега ликвидација, а не суђење, макар оно монтирано и импровизовано каквих је било у великом броју послије ''ослобађања''. Разлог је једноставан није му се имало за шта судити, а поред њега живог Требава, Вучијак и Посавина другог ауторитета власти не би прихватили. А и опасно би било да се на том суђењу чује оно што су потписали: др Војислав Кецман, први предсједник ЗАВНОБиХ-а: ''О попу Сави чуо сам да је човјек чист, несебичан, спреман и пожртвован.'' Тодор Тошо Вујановић, истакнути партизански комадант и комунистички функционер: ''Попу Сави као човјеку и јавном раднику може се одати такво признање да му се подигне споменик у сваком већем мјесту земље.'' Хамдија Браво, љекар и комунистички функционер ''Ако би се додјељивала Нобелова награда за праведност и људско дијело, лично мислим да би поп Саво био тај коме би је требало додијелити'' Данко Кабиљо, пријератни јеврејски трговац и послијератни комунистички функционер: ''Када се говори о попу Сави треба се устати.'' Призивање атеиста и револуционара непомирљивом идеолошком противнику сама за себе говори све. Државна комисија ФНДЈ за утврђивање ратних злочина издала је саопштење број 69 од 1. јула 1945. године у коме се каже да је поп Саво Божић ''издајник свог народа.'' Постао је издајник зато што није издао свој род, своју вјеру и свог краља. Како онда звати оне који све ово издадоше одједном и заувјек?! Аутор: Глигор Муминовић
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:29 pm

NIKOLA KALABIC


НИКОЛА КАЛАБИЋ ЈЕ РОЂЕН 20. ДЕЦЕМБРА 1906. ГОДИНЕ У ПОДНОВЉУ КОД ДЕРВЕНТЕ, НА СЕВЕРУ БОСНЕ, ОД ОЦА МИЛАНА И МАЈКЕ ЈОКЕ. ИМА СЕСТРУ АНГЕЛИНУ, РОЂЕНУ 1912. ГОДИНЕ, КОЈА ДАНАС ЖИВИ У ВАЉЕВУ. НИКОЛИН ОТАЦ СЕ РАЗВЕО ОД ЈОКЕ ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА, И ЗАТИМ СЕ ЖЕНИО ЈОШ ТРИ ПУТА. НИКОЛУ ЈЕ У ПОЧЕТКУ ВОДИО СА СОБОМ, ТАКО ДА СЕ ОН ШКОЛОВАО У МЕСТИМА ОЧЕВОГ СЛУЖБОВАЊА, А НАКРАТКО И У НОВОМ ПАЗАРУ. АЛИ ОД НЕКОГ ВРЕМЕНА, МОЖДА И ЗБОГ БАТИНА КОЈЕ ЈЕ ДОБИЈАО ОД ОЦА, НИКОЛА ПОНОВО ЖИВИ СА МАЈКОМ И СЕСТРОМ. ЗАВРШИО ЈЕ ШЕСТ РАЗРЕДА ГИМНАЗИЈЕ, А ЗАТИМ ЈЕ УПИСАО ГЕОДЕЗИЈУ У БЕОГРАДУ. НА СТУДИЈАМА ЈЕ УПОЗНАО ГОДИНУ ДАНА МЛАЂУ КОЛЕГИНИЦУ БОРКУ, РОЂЕНУ У РАЈКОВИЋИМА КОД ВАЉЕВА, У ПОРОДИЦИ СТАРИХ РАДИКАЛА-ПАШИЋЕВАЦА. БОРКА И НИКОЛА ВЕНЧАЛИ СУ СЕ 1929. ГОДИНЕ У ВАЉЕВСКОЈ ЦРКВИ, А СЛЕДЕЋЕ ГОДИНЕ, ТРЕЋЕГ АВГУСТА, РОДИЛИ СУ ИМ СЕ БЛИЗАНЦИ МИРЈАНА И МИЛАН. ПРВУ СЛУЖБУ ДОБИЛИ СУ У БЕОГРАДУ. УСЛЕДИО ЈЕ ПРЕМЕШТАЈ У АРАНЂЕЛОВАЦ, И НАЈЗАД У ВАЉЕВО, ГДЕ КАЛАБИЋИ И ДАНАС ЖИВЕ. НИКОЛА КАЛАБИЋ ЈЕ ДО ПОЧЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА РАДИО У ВАЉЕВСКОЈ КАТАСТАРСКОЈ УПРАВИ. БИО ЈЕ ВЕЛИКИ ВЕСЕЉАК И НЕОБИЧНО ДРУШТВЕН ЧОВЕК, ТАКО ДА ЈЕ ИМАО ПЕДЕСЕТАК КУМСТАВА. ПРВИ ДАН РАТА, 6. АПРИЛА 1941. ГОДИНЕ, РЕЗЕРВНОГ ПОРУЧНИКА НИКОЛУ КАЛАБИЋА ЗАТЕКАО ЈЕ У КРЕВЕТУ: НОГА МУ ЈЕ БИЛА У ГИПСУ ЗБОГ ПОВРЕДЕ У САОБРАЋАЈНОЈ НЕСРЕЋИ. СКИНУО ЈЕ ГИПС И ОТИШАО У ШАБАЦ, ГДЕ МУ ЈЕ БИО РАТНИ РАСПОРЕД. ВРАТИО СЕ КУЋИ ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТАК ДАНА, СА ПРИЧОМ О РАСУЛУ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ. УСКОРО ЈЕ САЗНАО ДА СЕ У НЕМАЧКОМ ЗАРОБЉЕНИШТВУ, РАЊЕН, НАЛАЗИ ГЕНЕРАЛ ЉУБА НОВАКОВИЋ, КОМАНДАНТ ВАЉЕВСКОГ ГАРНИЗОНА ''ПЕТИ ПУК''. ПОМОГАО ЈЕ ГЕНЕРАЛУ ДА СЕ ИЗВУЧЕ, А ЗАТИМ МУ ЈЕ ОДНЕО НЕОПХОДНЕ ПОТРЕПШТИНЕ НА БУКУЉУ. ТУ ЈЕ СРЕО ВОЈВОДУ КОСТУ ПЕЋАНЦА, И ПРИКЉУЧИО СЕ ЊЕГОВОЈ ЧЕТНИЧКОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ, У КОЈУ ЈЕ ГЕНЕРАЛ НОВАКОВИЋ ВЕЋ СТУПИО. БОРКА ЈЕ ПРИГОВОРИЛА НИКОЛИ НА ЊЕГОВОМ ОДЛАСКУ У ЧЕТНИКЕ, НА ШТО ЈЕ ОН ОДГОВОРИО: ''ПРЕЧИ СУ МИ КРАЉ И ОТАЏБИНА, ЗАКЛЕО САМ СЕ''. ПЕЋАНАЦ ЈЕ ПОСТАВИО ПОРУЧНИКА НИКОЛУ КАЛАБИЋА ЗА ВОЈВОДУ ЦЕРСКОГ И ВАЉЕВСКОГ.АЛИ ПОСЛЕ СВЕГА ТРИ ДАНА НИКОЛА СЕ ВРАТИО СА БУКУЉЕ. ПО БОРКИНОМ СВЕДОЧЕЊУ, БИО ЈЕ ''НЕРАСПОЛОЖЕН'' И ''ПУН ГОРЧИНЕ''. ПЕЋАНЦУ ЈЕ ПОСЛАО УНИФОРМУ И ОБЈАВУ, С ПОРУКОМ ДА ГА НАПУШТА ЗАТО ШТО ЈЕ ''КРЕНУО СА НЕДИЋЕМ''. ''НИКОЛА ЈЕ ПСОВАО НА САВ ГЛАС, БИО ЈЕ УБЕЂЕН ДА ЋЕ НЕДИЋ САРАЂИВАТИ СА НЕМЦИМА. НИЈЕ МОГАО ДА ПРИХВАТИ, ГОВОРИО ЈЕ ДА СЕ РОПСТВА ТРЕБА ОСЛОБОДИТИ, НИПОШТО БИТИ РОБ. КАКО СУ ВЕСТИ БИЛЕ СВЕ ГОРЕ, ОДЛУЧИО ЈЕ ДА ПОЂЕ У БОРБУ'', СВЕДОЧИЛА ЈЕ БОРКА. ЗА ПУКОВНИКА ДРАЖУ МИХАИЛОВИЋА НИКОЛА ЈЕ САЗНАО ОД УГЛЕДНОГ ВАЉЕВСКОГ АДВОКАТА, ИНАЧЕ СОЛУНЦА, СВЕТЕ ПРОТИЋА. СА ПРОТИЋЕВИМ ПИСМОМ-ПРЕПОРУКОМ ЛЕТА 1941. ГОДИНЕ ОДЛАЗИ НА РАВНУ ГОРУ. ЊЕГОВА ПРВА ДУЖНОСТ БИЛА ЈЕ КОМАНДИР ПРАТЕЋЕ ЧЕТЕ ПУКОВНИКА МИХАИЛОВИЋА. ОД НОВЕМБРА 1941. ГОДИНЕ НИКОЛА ЈЕ КОМАНДИР ЧЕТЕ ГОРСКЕ ГАРДЕ ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉА ПЕТРА II КАРАЂОРЂРВИЋА. НИКОЛА СЕ ПРВИ ПУТ ИСТАКАО НОВЕМБРА 1941. ГОДИНЕ, КАДА ЈЕ УСПЕО ДА НАБАВИ МУНИЦИЈУ ЗА СВОЈЕ САБОРЦЕ. ТА МУНИЦИЈА ЈЕ ОДЛУЧИЛА ИСХОД ПРВЕ РУНДЕ ГРАЂАНСКОГ РАТА ПРОТИВ КОМУНИСТА. ДОК СУ СЕ ЧЕТНИЦИ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА БОРИЛИ ПРОТИВ НЕМАЦА НА ЈЕДНОМ ШИРОКОМ ФРОНТУ ОД ДРИНЕ И ВАЉЕВА ДО КРАЉЕВА, КОМУНИСТИ СУ ИХ 2. НОВЕМБРА НАПАЛИ С ЛЕЂА ИЗ ПРАВЦА УЖИЦА. ЧЕТНИЧКЕ ЗАЛИХЕ МУНИЦИЈЕ ВЕЋ СУ БИЛЕ ИСТРОШЕНЕ, А КОМУНИСТИ СУ УПРАВО ТО И ЧЕКАЛИ. У КРИТИЧНИМ ТРЕНУЦИМА, ДОК ЈЕ ПЛАНИРАНА ЕВАКУАЦИЈА НА ХОМОЉЕ, И ДОК СУ КОМУНИСТИ НАПРЕДОВАЛИ ПРЕМА РАВНОЈ ГОРИ, ПУКОВНИК МИХАИЛОВИЋ ЈЕ ДОЗВОЛИО КАЛАБИЋУ ДА МУНИЦИЈУ ЗАТРАЖИ ОД – СВОГ ОЦА, КОЈИ ЈЕ БИО ПОТПУКОВНИК ГЕНЕРАЛА МИЛАНА НЕДИЋА КАО КОМАНДАНТ ЈЕДАНАЕСТОГ ОРУЖАНОГ ОДРЕДА. ПО СУСРЕТУ СА МИЛАНОМ КОЈИ ЈЕ УПРВИ МАХ НАСТУПИО АГРЕСИВНО ПРЕМА СВОМ СИНУ НИКОЛИ, ПОСЛЕ ДУЖЕГ РАЗГОВОРА ПРЕОВЛАДАО ЈЕ РАЗУМ И МИЛАН ОДЛУЧУЈЕ ДА ПОМОГНЕ ЧЕТНИКЕ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА, И НАРЕЂУЈЕ ДА СЕ У СЕЛО БА УПУТИ ОСАМ КАМИОНА МУНИЦИЈЕ. ОД ТАД МИЛАН ПОСТАЈЕ ЈЕДАН ОД ДРАЖИНИХ САРАДНИКА. НЕШТО КАСНИЈЕ, 19. ДЕЦЕМБРА ИСТЕ ГОДИНЕ, НЕМЦИ СУ ОДВЕЛИ НА БАЊИЦУ НИКОЛИНУ И БОРКИНУ РОДБИНУ ГДЕ СУ ТРЕБАЛИ ДА БУДУ СТРЕЉАНИ. МЕЂУТИМ У ЈЕСЕН 1943. ГОДИНЕ, НИКОЛА ЈЕ УСПЕО ДА ИХ ИЗБАВИ ИЗ ЛОГОРА, ПРЕКО СВОГ ОБАВЕШТАЈНОГ ОФИЦИРА ЈАНКА КОШУТИЋА, ОДНОСНО ЊЕГОВИХ ВЕЗА У УПРАВИ ГРАДА. У ПРОЛЕЋЕ 1944. ГОДИНЕ ЗА ГОРСКУ ГАРДУ НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ ЈЕДАН ПОСТАЈУ КОМУНИСТИ. ДО ТАДА, ДЕЛОВИ ГАРДЕ СУ ВОДИЛИ САМО ЛОКАЛНЕ СУКОБА СА КОМУНИСТИМА, УГЛАВНОМ НА СВОМ ТЕРЕНУ У ЦЕНТРАЛНОЈ ШУМАДИЈИ. ЗБОГ ВЕЛИКЕ НЕСРАЗМЕРЕ СНАГА, ТО СУ ВИШЕ БИЛЕ ПОТЕРЕ НЕГО ПРАВЕ БОРБЕ. ПО ЕНГЛЕСКОМ НАРЕЂЕЊУ, ПАРТИЗАНИМА СУ ПРИСТУПИЛЕ ДВЕ КОМПЛЕТНЕ ИТАЛИЈАНСКЕ ДИВИЗИЈЕ, И ПРИПАЛО ИМ ЈЕ СВЕ ИТАЛИЈАНСКО НАОРУЖАЊЕ ДО КОГА СЕ МОГЛО ДОЋИ. ЗБОГ ЕНГЛЕСКЕ ПОДРШКЕ, ПРЕКО РАДИО ЛОНДОНА И НА ЛИЦУ МЕСТА, КОМУНИСТИЧКЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ СУ ИМАЛЕ УСПЕХА, НАРОЧИТО МЕЂУ ХРАВАТСКИМ ЖИВЉЕМ. ВЛАТКО МАЧЕК ЈЕ ПОЗВАО ХРВАТЕ ДА ПРИЂУ КОМУНИСТИМА, А АНТЕ ПАВЕЛИЋ ИМ ЈЕ ДАО АМНЕСТИЈУ ЗА ТАЈ ПРЕЛАЗАК. ЦИЉ КОМУНИСТА И ЕНГЛЕЗА БИО ЈЕ ЈАСАН: ОСВОЈИТИ СРБИЈУ ПО СВАКУ ЦЕНУ. ТАКО ЈЕ ЧЕТНИЦИМА ЂЕНЕРАЛА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА НАМЕТНУТ НОВ ЗАДАТАК: ОДБРАНИТИ СРБИЈУ ПО СВАКУ ЦЕНУ. У ТУ СВРХУ, ПРОЛЕЋА 1944. ГОДИНЕ ЂЕНЕРАЛ МИХАИЛОВИЋ ОСНИВА ДО ТАДА НАЈВЕЋЕ ЈЕДИНИЦЕ. НАЈБОЉА МЕЂУ ЊИМА БИЛА ЈЕ ЧЕТВРТА ГРУПА ЈУРИШНИХ КОРПУСА, НА ЧЕЛУ СА МАЈОРОМ ДРАГОСЛАВОМ РАЧИЋЕМ И НАЧЕЛНИКОМ ШТАБА КАПЕТАНОМ НЕШКОМ НЕДИЋЕМ. ЧЕТВРТУ ГРУПУ ЈУРИШНИХ КОРПУСА ЧИНИЛО ЈЕ ПЕТ ЈУРИШНИХ КОРПУСА, САСТАВЉЕНИХ ОД НАЈЕЛИТНИЈИХ БРИГАДА ИЗ ЗАПАДНЕ И ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ, КОЈИМА ЈЕ ДОДЕЉЕНО НАЈБОЉЕ РАСПОЛОЖИВО НАОРУЖАЊЕ. ЈЕДНА ТАКВА ЈЕДИНИЦА НИЈЕ МОГЛА БЕЗ КАПЕТАНА НИКОЛЕ КАЛАБИЋА. ОН ЈЕ БИО КОМАНДАНТ ДРУГОГ ЈУРИШНОГ КОРПУСА, СНАГЕ ОКО 1800 ЉУДИ. У ОВАЈ КОРПУС УШЛЕ СУ ДВЕ БРИГАДЕ ГОРСКЕ ГАРДЕ И ЈЕДНА БРИГАДА ИЗ ШУМАДИЈСКЕ ГРУПЕ КОРПУСА. НА ЧЕЛУ СВОГ ДРУГОГ ЈУРИШНОГ КОРПУСА КАЛАБИЋ ЈЕ УЧЕСТОВАО У СВИМ ВЕЛИКИМ БИТКАМА ПРОТИВ КОМУНИСТА У СРБИЈИ, ЛЕТА И ЈЕСЕНИ 1944. ГОДИНЕ: У ЖУПИ, НА ЈАСТРЕПЦУ, У ТОПЛИЦИ, НА КОПАОНИКУ, ПОНОВО У ЖУПИ, НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ И НА ПРИЛАЗИМА РАВНОЈ ГОРИ. ПОСЛЕ УПАДА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ У СРБИЈУ, ЧЕТВРТА ГРУПА ЈУРИШНИХ КОРПУСА ЈЕ РАСФОРМИРАНА, И КАЛАБИЋА ПОНОВО ВИДИМО НА ЧЕЛУ ГОРСКЕ ГАРДЕ. ПРЕМА БОСНИ СЕ ПОВЛАЧИО У ЈУЖНОЈ КОЛОНИ ПРЕКО САНЏАКА. УОЧИ ПОКРЕТА ПРЕМА СРБИЈИ, ЗАПОЧЕТОГ 13. АПРИЛА 1945. ГОДИНЕ, СВЕ ЧЕТНИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ ПОДЕЉЕНЕ СУ У ТРИ БОРБЕНЕ КОЛОНЕ. НА ЧЕЛУ СРЕДЊЕ КОЛОНЕ, КОЈА ЈЕ ПОРЕД ОСТАЛОГ ИМАЛА ДА СЕ СТАРА И О БЕЗБЕДНОСТИ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ, ВИДИМО ПОТПУКОВНИКА НИКОЛУ КАЛАБИЋА. ТАЧНО МЕСЕЦ ДАНА КАСНИЈЕ, ПОСЛЕ НАДЧОВЕЧАНСКИХ НАПОРА, СВЕ ТРИ КОЛОНЕ СТИГЛЕ СУ ДО КРАЈА СВОГА ПУТА: УНИШТЕНЕ СУ НА ЗЕЛЕНГОРИ, ОД СТРАНЕ НЕУПОРЕДИВО НАДМОЋНИЈИХ КОМУНИСТИЧКИХ СНАГА. ПРЕЖИВЕЛЕ ГРУПЕ ВОЈНИКА УПУТИЛЕ СУ СЕ НА СВОЈЕ МАТИЧНЕ ТЕРИТОРИЈЕ, ДА НАСТАВЕ БОРБУ ЗА СЛОБОДУ СВОГА НАРОДА. СА НЕКОЛИКО ДЕСЕТИНА СВОЈИХ ЉУДИ, НИКОЛА ЈЕ УСПЕО ДА СТИГНЕ У ОКОЛИНУ ВАЉЕВА. НА ЗЕЛЕНГОРИ, КОМУНИСТИ СУ ЗАРОБИЛИ НИКОЛИНУ МАЈКУ ЈОКУ, СУПРУГУ БОРКУ И ЋЕРКУ МИРЈАНУ. ЗАПРАВО, ОНЕ СУ СЕ ПРЕДАЛЕ КОМУНИСТИМА, ПО НИКОЛИНОМ САВЕТУ, ПОД ЛАЖНИМ ИМЕНИМА. АЛИ ПЛАН НИЈЕ УСПЕО, ЈЕР ЈЕ НЕКО ОДМАХ ПРЕПОЗНАО КАЛАБИЋЕ. КОМУНИСТИ СУ МОБИЛИСАЛИ МИРЈАНУ У 18. ХРВАТСКУ УДАРНУ БРИГАДУ, ИАКО ЈОШ НИЈЕ ИМАЛА НИ 15 ГОДИНА, ДОК СУ ЈОКА И БОРКА ДОПАЛЕ ЗАТВОРА. СИНА МИЛАНА НИКОЛА ЈЕ ВОДИО СА СОБОМ ДОК ЈЕ ТО БИЛО МОГУЋЕ. ПОСЛЕ НЕКОГ ВРЕМЕНА ПОВЕРИО ГА ЈЕ СВЕШТЕНИКУ МИРУ ГЛУШЦУ, БЛАГАЈНИКУ У ЈЕДНОЈ БРИГАДИ ГОРСКЕ ГАРДЕ. ОВАЈ ПЛАН БИ УСПЕО, И НИКОЛА БИ СПАСАО СВОГА СИНА, ДА КОМУНИСТИ У ТО ДОБА НИСУ МАСОВНО ХАПСИЛИ И СТРЕЉАЛИ СРПСКЕ СВЕШТЕНИКЕ. ПРЕМА МЕМОАРИМА АРХИМАНДРИТА ЈОВАНА РАДОСАВЉЕВИЋА, КОЈИ СЕ ПОЗИВА НА СВЕДОЧЕЊЕ ФОЧАНСКОГ ПОПА НОВАКА СТАНОЈЕВИЋА, МИРО ГЛУШАЦ ЈЕ УХАПШЕН 25 ИЛИ 26 МАЈА 1945. ГОДИНЕ, ЗАЈЕДНО СА ПЕТНАЕСТОГОДИШЊИМ МИЛАНОМ КАЛАБИЋЕМ И ДА СУ СТРЕЉАНИ У СЕЛУ БЛАЖУЈ НА ВРЕЛУ БОСНЕ. НИКОЛА ЈЕ ОДРЖАВАО ВЕЗУ СА СУПРУГОМ БОРКОМ ДО 22. ДЕЦЕМБРА 1945. ГОДИНЕ. ТОГА ДАНА ОНА ЈЕ ПРИМИЛА ПОСЛЕДЊУ ПОРУКУ ОД СВОГ МУЖА. ИСТИНУ О СУДБИНИ НИКОЛЕ КАЛАБИЋА КОМУНИСТИ ЈОШ УВЕК ДРЖЕ ИЗА СЕДАМ БРАВА. ЂЕНЕРАЛ ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ ЈЕ У ИСТРАЗИ, ВОЂЕНОЈ ОД МАРТА ДО ЈУНА 1946. ГОДИНЕ, НАВОДНО РЕКАО КОМУНИСТИЧКОЈ ПОЛИЦИЈИ ДА ГА ЈЕ НИКОЛА ИЗДАО. МЕЂУТИМ, ТО СЕ НЕМОЖЕ УЗЕТИ ЗА ОЗБИЉНО, АКО СЕ ЗНА НАЧИН КОМУНИСТИЧКОГ ИСЛЕЂИВАЊА. ОНИ УНИШТАВАЈУ ЉУДЕ СТРАШНИМ МУКАМА И ДРОГАМА, А ЗАПИСНИЦИ ИЗИСТРАЖНОГ ПОСТУПКА ПО ПРАВИЛУ СУ ФАЛСИФИКОВАНИ. ДОК ЈЕ ТРАЈАЛО СУЂЕЊЕ, ДРАЖА ЈЕ РЕКАО ДР. СТЕВАНУ МОЉЕВИЋУ, КОЈИ ЈЕ ТО КАСНИЈЕ ПРЕНЕО САПАТНИЦИМА У СРЕМСКОМИТРОВАЧКОЈ ТАМНИЦИ, ДВЕ СТВАРИ КОЈЕ СЕ ИСКЉУЧУЈУ. ПРВА ЈЕ: ''ИЗДАДЕ МЕ НИКОЛА''. А ДРУГА:''НИКОЛА ПОГИБЕ НА МОЈЕ ОЧИ''. ОВЕ ИЗЈАВЕ ПОУЗДАНО СВЕДОЧЕ О СТАЊУ У КОМЕ СЕ ДРАЖА НАЛАЗИО, АЛИ НЕ И О КАЛАБИЋЕВОЈ СУДБИНИ. КОМУНИСТИ НИСУ ОБЈАВИЛИ НИ ЈЕДАН ДОКУМЕНТ О ПОСЛЕДЊИМ ДАНИМА НИКОЛЕ КАЛАБИЋА, НИТИ О ЗАРОБЉАВАЊУ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА. ВЕРЗИЈА КОЈУ СУ ШИРИЛИ ЗАСНИВАЛА СЕ ИСКЉУЧИВО НА СВЕДОЧЕЊИМА НЕКОЛИЦИНЕ ОЗОНАША КОЈИ СУ У ТОЈ АКЦИЈИ НАВОДНО УЧЕСТВОВАЛИ. ОНИ, НАЈПРЕ, КАЖУ ДА СУ НА ПРЕВАРУ, ПРЕДСТ;АВЉАЈУЋИ СЕ КАО ИЗАСЛАНИЦИ ИЛЕГАЛНЕ БЕОГРАДСКЕ ЧЕТНИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, ОДВЕЛИ НИКОЛУ У БЕОГРАД, 6. ДЕЦЕМБРА 1945, И ТУ ГА ЗАРОБИЛИ. МЕЂУТИМ, ЈЕДАН ДЕТАЉ СТАВЉА ПОД СУМЊУ ОВУ КОМУНИСТИЧКУ ВЕРЗИЈУ. РЕЧ ЈЕ О КАЛАБИЋЕВОЈ РАТНОЈ ТОРБИ, ПОЗНАТОЈ СА ФОТОГРАФИЈА. ТА ТОРБА ЈЕ СЛУЧАЈО НАЂЕНА У ЈЕДНОЈ СЕПТИЧКОЈ ЈАМИ, У ЈЕДНОМ СЕЛУ ПОРЕД УЖИЦА, СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА. ДОМАЋИН КУЋЕ ЈЕ ПРОКОПАВАО СЕПТИЧКУ ЈАМУ, НАШАО ТОРБУ И ПРЕДАО ПОЛИЦИЈИ. БИЛА ЈЕ СКОРО СВА ИСТРУЛИЛА, КАО И ДОКУМЕНТА И ФОТОГРАФИЈЕ У ЊОЈ. ИПАК СЕ МОГЛО УТВРДИТИ ДА ЈЕ ТО РАТНА, ОФИЦИРСКА ТОРБА НИКОЛЕ КАЛАБИЋА. ДЕЛИМИЧНО ОШТЕЋЕНЕ И ОЧУВАНЕ ФОТОГРАФИЈЕ, КОЈЕ СУ СЕ НАЛАЗИЛЕ У СРЕДИНИ, УЖИЧКА ПОЛИЦИЈА ЈЕ ПОСЛЕ НЕКОГ ВРЕМЕНА ПРЕДАЛА ГРАДСКОМ МУЗЕЈУ РЕВОЛУЦИЈЕ, САДА НАРОДНОМ МУЗЕЈУ. ТО СУ ФОТОГРАФИЈЕ СИНА МИЛАНА, ЗА КОЈИМ ЈЕ НИКОЛА БЕСКРАЈНО ТУГОВАО И ОД КОЈИХ СЕ НИЈЕ РАЗДВАЈАО, КАО И ЋЕРКЕ МИРЈАНЕ. ШТА НАМ ГОВОРИ ПРИЧА О КАЛАБИЋЕВОЈ ОФИЦИРСКОЈ ТОРБИ? СВАКАКО ТО, ДА ЈУ ЈЕ ОН БАЦИО КАКО НЕ БИ ПАЛА КОМУНИСТИМА У РУКЕ. КАДА СЕ ОДРЕКАО ТОРБЕ ОД КОЈЕ СЕ ГОДИНАМА НИЈЕ РАЗДВАЈАО, А КОЈА МУ НИЈЕ МОГЛА СМЕТАТИ У ХОДУ ИЛИ У БОРБИ, И КАДА СЕ ОДРЕКАО ФОТОГРАФИЈА СВОГ МРТВОГ СИНА, НИКОЛА СЕ НЕСУМЊИВО НАЛАЗИО У ВЕЛИКОЈ ЖИВОТНОЈ ОПАСНОСТИ. РАСТАНАК СА ТОМ ТОРБОМ, ЗА ЊЕГА ЈЕ ЗНАЧИО И РАСТАНАК ОД ЖИВОТА. БАЦАЈУЋИ ТОРБУ, САЧУВАО ЈЕ ОД СТРАДАЊА САРАДНИКЕ ЧИЈА СУ СЕ ИМЕНА ПОМИЊАЛА У ДОКУМЕНТИМА. ОНДА ЈЕ НИКОЛА КАЛАБИЋ ОКОНЧАО СВОЈ ЖИВОТ ПОПУТ РАЧИЋА, РАКОВИЋА, ВЕСИЋА И МНОГХ ДРУГИХ ОФИЦИРА: САМОУБИСТВОМ. Аутор текста: Мирослав Самарџић
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:31 pm

DRAGOSLAV RACIC

ДРАГОСЛАВ РАЧИЋ је рођен 24. марта 1905. године у селу Годачица, у чијем се атару Гледићке планине спуштају у Гружу. Његово крштено презиме је Милетић. По прадеди Радославу-Рачи, свом најчувенијем претку, узео је презиме Рачић одласком у четнике 1941.године, да би заштитио породицу од окупаторске одмазде. Драгослављев отац Стеван био је трговац у Годачици, а мајка Симка домаћица. Имали су још троје деце: Аранђела, Милисава и Десанку. Пошто је Драгослав био ''отресито дете'', Стеван и Симка су одлучили да њега пошаљу на ''велике школе''. После завршене основне школе у Годачици, уписали су га у Крагујевачку гимназију. У Крагујевцу, Драгослав Милетић се више проводио са друштвом него што је учио, па је изгубио једну годину. Ти несташни дани одредили су његову судбину. Родитељи су сматрали да је њиховом сину потребна ''чврста рука'', па су га, после завршеног шестог разреда гимназије, 1926. године уписали на Војну академију у Београду. Драгослав се на Војној академији одлично показао. Као један од најбољих питомаца у класи, упућен је на двогодишњу специјализацију у Фртанцуску, где је завршио постдипломске студије. По струци је био артиљерац.Службовао је у Сарајеву, Скопљу, Алексинцу, Марибору и Љубљани. Драгослав се оженио ћерком бана Зетске бановине Верицом. Веридба је обављена 18. новембра 1934. године у Скопљу. Верица је тргично преминула пошто је, у поодмаклој трудноћи пала са коња. Лекари нису успели да спасу ни њихово мушко дете. Априлски рат 1941. године задесио је Драгослава Милетића у Љубљани, у чину артиљеријског капетана прве класе. У цивилном оделу, представљајући се као свињарски трговац (што је било једно од занимања његовог прадеде Раче), после слома југословенске војске стигао је у Поцери 085;у. Чим је чуо за пуковника Дражу Михаиловића, стао је под његову команду. Дража је овластио Драгослава Рачића да настави са организовањем војске у Подрињу, с тим што је његова главна активност имала да буде у помагању устаницима с оне стране Дрине, који су, под командом мајора Јездимира Дангића, водили борбу против усташа. Рачић је лета 1941. прелазио Дрину. Нападао је усташе, али и немачки гарнизон у Зворнику. Он је први равногорски командант за којим су Немци расписали потерницу. Септембра месеца, због преурањеног устанка против Немаца, и Рачић је морао сву своју активност да усмери источно од Дрине. Са својим Церским одредом напао је Шабац, 22 септембра. Али комунисти, који су инсистирали на подизању устанка, по правилу су се повлачили из заједничких борби против Немаца. Тако је било и у Шапцу. Церски одред је успео да савлада Немце утврђене у фабрици ''Зорка'', па чак и да дође до центра града, али је због издаје комунистичких партизана морао да се повуче. Под притиском Немаца, којима је из Срема дошла у помоћ комплетна 342. дивизија, Рачићева јединица се повлачила према Церу. Немачка офанзива још није била прошла, када су четнике с леђа напале сконцентрисане комунистичке јединице, почев од 2. новембра. Пуковник Михаиловић успео је да пасивизира Немце преговорима у селу Дивци 11. новембра, да би организовао контранапад против комуниста. На челу тог контра напада видимо капетана Драгослава Рачића са Церским и, за ову прилику, Гружанским одредом. Комунисти су потучени на Јелену, а затим гоњени до испред Чачка. Немачке офанзиве које су уследиле накратко су зауставиле грађански рат. Комунисти су се повукли на запад, у италијанску окупациону зону, а четници су се склонили у планине. Рачићева јединица, сада Церска бригада, прешла је Дрину, да би још једном помогла мајору Јездимиру Дангићу. Дангић је имао да издржи напад две немачке дивизије, и удружених усташа и комуниста. Пред надмоћнијим непријатељем, четници су наредних месеци губили позиције. Најзад је Рачић морао да се повуче источно од Дрине, док је Дангић пао у немачко заробљеништво. Источна Босна била је изгубљена пролећа 1942. године, али су већ у лето четници поново били на свом. Другу половину 1942. и прву половину 1943. године Драгослав Рачић посвећује јачању своје јединице. Добио је чин мајора и оформио елитни Церски корпус. У селу Савковићи подигао је цркву посвећену кнезу Лазару, која и данас постоји, а у селу Горње Кушље зграду основне школе. У зиму 1942/43. Немци су мањим акцијама специјалних јединица покушавали да заробе Рачића, али без успеха. Лета 1943. године мајора Драгослава Рачића видимо на челу северног крила у великој четничкојофанзиви према приморју, у сусрет очекиваном савезничком искрцавању. Рачић је ослободио Бајину Башту и друга мања места са десне обале Дрине, учестовао је у ослобађању Вишеграда 5. октобра, а затим наставио да гони Немце и усташе према Сарајеву. Церски корпус се борио против Немаца на Соколцу, када га је са десног бока напао комунистички Трећи корпус, а са левог комунистичка Пета дивизија. Истовремено, четнике су са леђа упорно нападали Немци, са својим новим, свежим снагама. У критичној ситуацији четничке јединице успеле су да се повуку на полазне положаје без већих губитака. Одмах после овога, ђенерал Дража Михаиловић наредио је да се образују крупније јединице за одбрану Србије од комуниста, који су у међувремену, благодарећи енглеској помоћи, постали респективна вијна сила. Мајора Драгослава Рачића најпре видимо на челу Церско-мајевичке групе корпуса, а затим, од пролећа 1944. године на положају команданта Четврте групе јуришних корпуса. Била је то најелитнија и најбројнија четничка јединица, састављена најпре од пет, а потом, крајем лета, и од седам јуришних корпуса. Ови јуришни корпуси формирани су од најбољих бригада из постојећег корпуса. Под Рачићевом командом, као команданти јуришних корпуса, тада су били капетани Предраг Раковић, Никола Калабић, Војислав Туфегџић, Миломир Коларевић и Милош Марковић. Начелник Рачићевог штаба био је капетан Нешко Недић. Четврта група јуришних корпуса, ојачана локалним јединицама, тешко је поразила комунистичке дивизије које су, под командом Коче Поповића и енглеског мајора Џона Хејникера Мејџора, из Топлице продрле до падина Копаоника и Гоча. Од 5. до 27. јула комунисти су непрестано гоњени све до Радан планине. Рачић се затим вратио на Копаоник да сачека нову групу комунистичких дивизија, које су, под командом Пеке Дапчевића, долазиле из правца запада. Са променљивом срећом, Рачић се током августа борио против ових комунистичких дивизија. Комунисти нису успели да пређу Западну Мораву и докопају се Шумадије, мада су били неупоредиво боље наоружани, а Рачић није успео да их врати преко Копаоника. Првих дана септембра комунисти се ипак повлаче према западу, у сусрет новим дивизијама које су долазиле из правца Босне. Још једна битка одиграла се на Јеловој Гори код Ужица, 8. септембра. Првог дана комунисти су се повукли пред силовитим јуришом, али већ сутрадан четници су морали да одступе због огромне несразмере снага. Њихова нова противофанзива постала је бесмислена када су, почев од 19. септембра, источну српску границу прешле милионска совјетска и бугарска армија. Од октобра 1944. до маја 1945. године, потпуковника, а затим и пуковника, Драгослава Рачића видимо у првим борбеним редовима у Боснској Голготи. Марта 1945. године све четничке снаге подељене су у три колоне, са циљем: пробој ка Србији и дизање устанка против комуниста. Рачић је командовао левом колоном. На ушћу Сутјеске у Дрину, на падинама Зеленгоре, маја 1945. године уништена је и главнина четничких јединица. Од тада, имало се равнати по Дражином наређењу: ''по тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу за добра нашега народа...'' Рачић је прешао Дрину, и у јесен 1945. године, са тринаест пратилаца, дошао у село Савковиће, на своју негдашњу територију. Видоје Обрадовић, син угледног домаћина Петка Обрадовић, направио је у свом дворишту земуницу, у којој су се они скривали до новембра. Тада их је издала једна жена из породице Обрдовића. Јаке снаге комунистичке милиције опколиле су земуницу. Рачић је, по свом обичају, истрчао први, а за њим је кренуо највернији четник Вујица Николић, родом из села Сикирић код Љубовије. Када је видео да му је остао само један метак у пиштољу, Рачић је рекао: ''Вујице, батлија си''. ''Што, шефе'', уследио је одговор ''немам два метка. Да имам сад би убио тебе па мене, да не паднеш комунистима у руке. Ако би им ја пао, живог би ме пекли'', биле су последње Рачићеве речи. Разговор се одигравао пред очима породице Обрадовић. Пре него што су се усудили да приђу мртвом јунаку, комунисти су из непосредне близине митраљезом изрешетали његово тело. Потом су Рачића изложили у Шапцу. Сахранили су га у Врбаку поред града, тачно на оно место где се данас налази аутобуска станица. Пуковник Драгослав Рачић био је први војсковођа у војсци ђенерала Драже Михаиловића. Био је веома образован, не само војнички, и храбар попут јунака из наших класичних епова. Уживао је у дугим разговорима са ученим подринским калуђерима. Био је дисциплинован и моралан до перфекције. Имао је војнички геније и срећну звезду пратиљу, која је чувала његов крупни, лако уочљиви лик и када је јуришао први, испред својих војника. Драгослав Рачић је, без сумње, један од најбољих синова Србије онога доба. Аутор текста: Мирослав Самарџић
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:32 pm

DOBROSLAV JEVDJELIC

Доброслав Јевђевић је рођен у свештеничкој кући, од оца Димитрија и мајке Анђелке, у Милошевцу код Праче 1895. године. Као члан Младе Босне учествовао је у неуспелом атентату на аустријског генерала Поћорека 1908. године, када му је било свега 13 година, а потом и у сарајевском атентату 1914. године. Тада је ухапшен и крај Првог светског рата дочекује у затвору. Између два рата био је публициста и политичар (један од вођа Орјуне и ЈНС-а). Током Другог светског рата најпре је обављао политичке дужности у западним српским крајевима, а 1944. постаје командант Команде ЈВуО за Горњу Лику и Хрватско приморје, односно два корпуса која су постојала у тим крајевима: Личко-кордунашког и Приморског корпуса. Крајем те године прешао је на савезничку територију у Италији. Године 1942. добио је звање четничког војводе. Поручник Неђељко Б. Плећаш, у својој мемоарској књизи "Ратне године 1944-1945", војводу Јевђевића описује следећим речима: "Он је схватио, боље него ико други, да је после ратне трагедије (априла 1941) био најважнији посао да се спасу српски животи. Томе се циљу он био сав посветио. Он је све гледао српским очима. Није се заносио ни Савезницима, ни окупаторима, ни пријатељима ни непријатељима, већ је вагао на националном кантару и мотрио ко ће у ком моменту више користити нашем народном интересу. У том раду, он се понекад огрешио о интересе Савезника, често се грешио о интересе окупатора, али се никада није огрешио о интересе српског народа". Војвода Јевђевић је у емиграцији је био почасни доживотни председник Организације српских четника "Равна Гора". Објавио је књигу четничких новела "Капи крви" (1950), као и књиге "Сарајевски завереници" (1953-1954) и "Од Индије до Србије - три хиљаде година српске историје" (1961). Основао је и уређивао "Српске новине". Умро у Риму 2. октобра 1962. године.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:34 pm

BAJO STANISIC

Бајо Станишић-Рођен је је у Винићима код Цетиња 1890. године. Основну школу завршио је у Барама Шумановића, а подофицирску школу на Цетињу 1907. године. У Првом и Другом балканском рату био је командир Винићке чете. Рањен је на Скадру 29. октобра 1912. године. У Првом светском рату је официр, па је 1916. године интерниран у немачки логор "Boldogason" у ком је провео све до пада Аустро-Угарске 1918. године. Примљен је у југословенску краљевску војску, па је службовао у Београду, Марибору, Билећи и Требињу. У Билећи је вршио дужност командира Подофицирске академије. Чин пуковника добио је 1940. године. За време априлског рата био је командант је 38. пука који је једини напредовао код Скадра у војним операцијама. По капитулацији се повезао са Црногорским официрима, међу којима су били Павле Ђуришић и Ђорђије Лашић и почео припреме за дизање устанка. За време Тринаестојулског устанка 1941. био је и члан привремене команде народноослободилачких група Црне Горе, а крајем јесени се налазио у штабу Вражегримско-Паковићко-Петрушинског Народноослободилачког покрета. Пуковник Бајо Станишић је протестно напустио Врховни штаб устаничке војске и са Бјелопавлићима формирао четничку формацију чији је био командант. Са италијанским представницима је направио споразум 11. фебруара 1942. године у село Рсојевићи, код Даниловграда и отворено се изјашњавао против НОП-а. Био је у свим борбама које су се у братоубилачком рату водиле на простору Црне Горе читаве 1942. године. Почетком 1943. пуковник Станишић се налазио у Херцеговини, организујући своје одреде ради уништења партизанског покрета. У јесен 1943. са генералом Блажом Ђукановићем је преселио свој штаб у манастир Острог. Врховни партизански штаб дао је задатак Петој пролетерској црногорској бригади да опседне и ликвидира Станишићев и Ђукановићев штаб у самом Острогу.Напад је почео 17. октобра 1943. Зидине острошког мамастира тучене су топовима. Блажо Ђукановић и Бајо Станишић су давали жилав отпор из самог манастира. Пуковник Станишић се повукао у Горњи острошки манастир, мисећи да ће му стићи помоћ из Никшића. После 4 дана опсаде, 21октобра предао се први генерал Ђукановић са нешто војника, а затим је осуђен на смрт и стрељан. Једини отпор је остао да пружао пуковник Станишић са своја два синовца. И поред партизанског повика да се преда, Станишић остаје до краја. Пред његову смрт, самоубиства су извршили његови синовци, а он је погинуо пуцајући са прозора Острошког манастира. Тело му је бачено низ острошке литице. После његовог погубљења, запевана је партизанска песма: "На острошке греде двије-Бајова се чапра вије!" В Е Р З И Ј А 2 Пуковник Бајо Станишић војничка легенда четничког отпора окупатору и комунистичком беспућу, погинуо је у Острогу, опсадиран од Пете црногорске бригаде, 21. октобра 1943. године, по капитулацији Италије и уласку њемачке војске у Црну Гору. Пуковник Бајо Станишић рођен је у Винићима 1890. године. Основну школу завршио је у Барама Шумановића, а подофицирску школу завршио је на Цетињу 1907. године. У Првом и Другом балканском рату био је командир Винићке чете. Рањен је на Скадру 29. октобра 1912. године. У Првом светском рату је официр, па је 1916. године интерниран у швапски логор Болдогасон у ком је провео све до пада Ћесарије 1918. године. Примљен је у југословенску краљевску војску, па је службовао у Београду, Марибору, Билећи, Требињу... ПРОЗРЕО КОМУНИСТЕ У Билећи је командир Подофицирске академије. Чин пуковника добио је 1940. године. Командант је 38. пука који је једини у априлском рату 1941. године напредовао код Скадра у војним операцијама. У тадашњем судару тевтонског и српског мача само мач команданта 38. пука Југословенске краљевске војске пуковника Баја Станишића није се понашао капитулантски. Устанак против окупатора 12. јула 1941. године затекао га је као устаника у Црној Гори. Био је и члан Врховног штаба устаничке војске. Због крвавог комунистичког терора и ликвидација свих угледних људи за које су компартијски стратези сматрали да неће пристанути да и они воде у грађански рат, пуковник Бајо Станишић је протестно напустио Врховни штаб устаничке војске и са Бјелопавлићима формирао четничку формацију чији је био командант. Када су компартијски џелати убили чувеног борца за социјалну правду Слободана Марушића, тада је Бају Станишићу постало јасно куда комунисти воде устаничку народну енергију и определио се за борбу противу окупатора, да не изда једино што се могло издати: Отаџбину, краља и веру, што су компартијски комесари убијали у српском роду тих злокобних дана 1941. године. БАЈО СТАНИШИЋ СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ Четнички штаб за Црну Гору, с Бајом Станишићем и Блажом Ђукановићем на челу, склонио се у Острошки манастир. Уз њих је било тридесетак војника, одакле су намеравали да командују четничким операцијама по Црној Гори, којом су све јаче овладавале партизанске у офанзиви снаге. Сматрајући да је у Острогу сигуран, пуковник Станишић није око себе задржао већи број војника. Врховни партизански штаб дао је задатак Петој пролетерској црногорској бригади да опсадира и ликвидира Врховну четничку команду у Црној Гори, па је она заобишла Никшић, тајно и неопажена, и стигла тринаестог октобра, изненада, испод Острога. После првих размењених метака партизана и малобројних опсадираних четника у тој братотучкој зори Бајо Станишић се повукао у Горњи острошки манастир, пречицом, узбрдицом стрмом, кроз грабову шуму. У журби, пуковник Станишић није ни послао курире да јави за партизански напад, надајући се да ће му стићи појачање од четничког челника Јакова Јововића, чим овај чује да је нападнута четничка Врховна команда у Острогу. Међутим, Јаков Јововић није пожурио да помогне ђенералу Ђукановићу и пуковнику Станишићу, а партизани су, жестоком ватром, притисли четничку Врховну команду, пришавши под сам Горњи Острог. Четници нису имали могућност да се одрже. Горњи Острог је тучен чак и артиљеријом. И данас се налази ђуле које није експлодирало близу Кивота Светог Василија Острошког. Острошке греде, суре и високе, штитиле су опсадиране четнике са свих страна осим с доње стране Манастира, коме су партизани били пришли на стотину метара. Партизани и четници су били толико близу да су гласно разговарали. Игуман манастира Острог молио се у Кивоту Светог Василија Острошког. Да четницима не стигне појачање од Никшића или Даниловграда, партизани су оставили једну чету на Крсцу, а другу су распоредили на прилазима код Даниловграда, а све остале снаге су устремили на Острог. Њемачки дивизион је неколико пута тукао далекометним хаубицама Острог, а онда је пожурио пут Даниловграда. Три дана је трајала борба Бајових четника с партизанима. Четвртог дана, командант и комесар, челници Пете пролетерске црногорске бригаде, почели су преговоре са врхом Врховне команде четничке у опсади, предлажући четницима предају. Казали су четницима да им не може стићи у помоћ, а да ће залуду сви изгинути. У име четника преговарао је адвокат Бојовић, код кога је Блажо Јовановић био адвокатски приправник, пре рата. Четницима је дата часна комунистичка реч да им животи неће бити угрожени, а да ће им поштено судити легални суд после рата. Ђенерал Блажо Ђукановић је био склон да поверује Блажу Јовановићу. Преговори су потрајали. Петога дана у безизлазу, четници око ђенерала Ђукановића одлучују да се предају комунистима на часну реч. САМОУБИСТВА СТАНИШИЋЕВИХ СИНОВАЦА "Ја се на уже комунистичке часне речи не спуштам!", рекао је пуковник Бајо Станишић, уз кога су била три млада синовца: Милинко од деветнаест година, Борислав-Боро од двадесет две и Војин - Војо од двадесет шест година. Младићи Боро и Војо су братанићи, а Милинко им је био нешто даљи рођак. Пуковника Станишића, који није имао деце, најљуће је мучила невоља што га младићи нису хтели послушати да се предају партизанима. Узалуд их је наговарао и молио. "Стриче Бајо, остајемо с тобом!", казали су одлучно младићи. Када је пуковник Станишић командовао младићима да га послушају, чуо је од свог најмлађег синовца: "Стрико Бајо, први пут нећу послушати твоје наређење. Остајем с тобом!" Исто су му казали синовци Војин и Борислав: "Ни ми, стриче Бајо, нећемо да те за ово послушамо!" На то им врлетни стриц Бајо рече: "Бог и Свети Василије острошки, највећи владар црногорски, ако тако желе, нека вам буде, соколови моји!" Сви су се испоздрављали с пуковником Станишићем, и пошли комунистима на предају, а Бајо са синовцима Милинком, Бором и Војом остао је у Горњем манастиру. Предате око ђенерала Ђукановића су повезали телефонском жицом одмах на излазу из Горњег манастира. Видевши да се није предао пуковник Бајо Станишић, партизани су предате четнике свели крај монашке школе изнад Доњег манастира и све их у једну крв помешали немилосно, брзо заборавивши дату часну комунистичку реч. Затрпани су земљом и камењем. Касније су на њиховом стратишту комунисти начинили клозет. Џиновског стаса, пуковник Бајо Станишић је гледао кроз прозорчић висове изнад Дреновштице и узимао жељу од свијета. Његови синовци Милинко, Боро и Војо извршили су самоубиства последњим мецима. "НА ОСТРОШКЕ ГРЕДЕ ДВИЈЕ..." Растостас пуковник Станишић се истави испред партизанских нишанџија и довикну: "Добро нишаните, да видим какви сте стрелци!" Један рафал га само крзну, па пуковник Станишић запрети: "Не мрцвари, него мушки гађај велику мету!" Други рафал га избуши преко широких прси и сниза га низ стену чађаву од свећа и пушчаног барута. И док је у вечни сан утањао, пуковник Станишић је само три пута јекнуо за три у смрт добровољно пошла синовца, који га нису хтели оставити самог. Чим је погинуо пуковник Бајо Станишић, партизани су притрчали са пуцњавом и песмом над мртву људину. Пуковник Станишић је оставио написану молбу: "Молим противника да ми не мрцвари тело". Бацили су га у јарости низ острошке литице комесар Драгиша Ивановић је умотрио три младића којима се крв сливала низ слепоочнице, а млади Милинко се са столичице још није био срушио. Наредио је да их све закопају као што су запрашили предате око ђенерала Блажа Ђукановића. Игумана нису устрелили. Право чудо острошко. Игуман се уз пуцњаву и крв молио Богу. Молио се игуман и док су скојевски грлатићи певали: "На острошке греде двије/Бајова се чапра вије!" Ту језиву партизанушу појаљку молећи игуман није чуо док је она здрмавала околину Острога и Црну Гору. Све јачи ветар односио је громку вику победника и јунака у јуришима на браћу, комшије, рођаке, кумове, очеве и највећу светињу Кивот Светог Василија Острошког, хучећи све студеније и гласније. Певак о кожи Бајовој на гредама Острога певали су потом Црном Гором сви: партизани и четници, ударници социјализма. Имао сам само пет година када сам чуо први пут певку о Бајовој кожи, само у том времену нисам знао ког се Баја кожа вила на гредама Острога. Ту страшну партизанску заставу сам видео много касније, како се вије на свим институцијама АВНОЈ-а - те најмасовније гробнице мога рода, у коју су сахрањена бројна поколења и у коју још и данас тону српски нараштаји. И Бог зна колико ће још нараштаја потонути у гробницу страшнију од Јасеновца у коју су скљукана идеолошким маљем поколења жртвована зарад страшне обмане српског рода.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:35 pm

JEZDIMIR DANGIC

Рођен је 4. маја 1897. године у Сребреници, као свештеничко дете. Још као ђак тузланске Гимназије и припадник босанске револуционарне омладине „Млада Босна“ осуђен је на три и по године затвора због велеиздаје Аустро-Угарске. Казну је одробијао у Тузли и Зеници, у време трајања Првог светског рата. После рата, студирао је правне науке и радио у тузланском крају као полицијски чиновник и резервни коњички потпоручник. 3. јануара 1928. године преведен је у активну жандармеријску службу, са чином жандармеријског потпоручника. Јездимир Дангић За време априлског рата 1941. Дангић је командир Дворске жандармеријске чете која прати Краља Петра Другог од Београда до Никшића. Мајор Дангић избегава заробљавање од стране Немаца, и ускоро преко браће Тодоровића, активних ђенералштабних мајора, ступа у везу са пуковником Дражом Михаиловићем на Равној Гори. Дангић добија задатке организатора и вође устанка у источној Босни. Посебно се истакао у заштити Српског народа у Подрињу, од усташких злочина. Јездимир Дангић почиње са ширењем четничке организације по источној Босни. По формирању ЈВуО, ђенерал Михаиловић му даје задатак да формира корпусне групе на простору источне Босне, а затим га је ставио за команданта корпуса источне Босне. Поред вођења непрестаних борби пред Дангићем је био још један озбиљан задатак прихват многобројних српских породица, углавном жена, деце и стараца, избеглих испред усташког ножа, и њихово пребацивање преко Дрине у Србију. За време привремене сарадње са партизанским снагама, Дангић са својим одредима заузима десетак већих места: Братунац, Сребреницу, Власеницу, Олово, Рогатицу, Фочу, Горажде и Чајниче. Не успевајући да се договори са комунистима о заједничким борбама, против непријатеља Српског народа, мајор Дангић испред четничких одреда објављује позив народу Босне да се сам бори против Усташа 1. октобра 1941. На месту команданта источне Босне остаје све до почетка априла 1942. По формирању Владе Националног спаса у Београду, мајор Дангић се обраћа за помоћ Милану Недићу и почиње прве преговоре о помоћи Милана Недића Србима који живе у Босни. Почетком априла 1942. одлази на преговорk7; са Миланом Недићем у Београду где излаже тешко стање српског живља под Усташама. По повратку Јездимира Дангића у Босну, одсео је неколико дана у Ваљеву где је одржао један збор на коме је позивао на устанак Срба против Усташа. Међутим, агенти Анта Павелића који су надгледали овај збор су одмах дојавили немачким властима у Загребу да Дангић сарађује са владом Милана Недића против Усташа у Босни, а тиме и против Вермахта. j3;им је немачки отправник послова Глејз фон Хорстенау о овоме обавестио Берлин, Милан Недић је морао да се правда пред генералом Францом Бемеом, а за мајора Дангића је организовано хапшење. Специјални агенти службе АБВЕР-а су пронашли Дангића у месту Рогачица близу Бајине Баште и у ноћи 11. и 12. априла 1942. на спавању га заробили. Овом акцијом је руководио официр Српских добровољаца Милош Војновић, који је имао конспиративно име Хајнрих Лаутнер. Заробљени мајор Дангић је одмах послат у заробљеништво у немачки логор Стриј у Пољској. Као заточеник логора остаје све до почетка Варшавског устанка у августу 1944. Под заповедништвом генерала; Бора Коморовског служио је као командант пешадијске бригаде за ослобођење Пољске од Немаца. Као и многе пољске официре, Совјети га заробљавају и одводе у логор Љубљанка у Москву. Након успостављања дипломатских односа нове Југославије и земаља антифашистичког блока, мајор Дангић је испоручен југословенским властима да буде суђен за издају земље. Суђење мајору Јездимиру Дангићу је почело фебруара месеца 1947. пред Војним Судом 3. Армије у згради данашњег пословног центра Скендерија у Сарајеву. Дангић је изведен пред суд под оптужбама да је помагао четнички покрет Драже Михаиловића, да је вршио масовне злочине, да је сарађивао са колаборационом владом Милана Недића, да је сарађивао са италијанским и немачкоим окупаторима и за издају земље. Осуђен је на смртну казну и истог месеца стрељан.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:36 pm

PAVLE DJURISIC

Рођен 9. јула 1907. у Подгорици. Отац му је био учесник Првог и Другог балканског рата. Погинуо је у Првом светском рату на аустријска утврђења на Калиновику. Сахрањен је поред подгоричког храма. Након очеве смрти, о Ђуришићу се старала његова мајка и његов деда. Павле Ђуришић је завршио основну школу у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранама, али при крају друге године прелази у гимназију, полажући шести разред. Ту у Беранама је завршио седми разред гимназије, и тада се одлучио да своју будућност тражи у војничком позиву. У јесен 1927. године Павле Ђуришић улази у 55 класу Војне академије, из које 1930. године излази као пешадијски потпоручник. Током 1930. и 1931. службује у Сарајеву као водник 10 пешадијског пука Таковског. Његове старешине запажају у њему изванредне способности и амбиције, па га шаљу у Пешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са тог положаја послат је по својој молби у Беране, како би могао помоћи својој мајци. У 1934. години службовао је у Беранама, прво као поручник - водник батаљона 48 пјешадијског пука, а затим као ађутант. Из те исте војне јединице 1937. полаже капетански испит, а затим постаје командир прве чете тога батаљона. Павле Ђуришић Када су италијанске трупе упале у Албанију 1939. године, Павле Ђуришић је са својом четом послат у Плав. На Плавском Језеру, Павле није само војник него и дипломата. Вешто се повезује са угледним људима окупиране Албаније. Због тога италијанска команда на његову главу баца уцену од 100.000 динара у сребру. Априлски рат га затиче га на томе положају. У саставу Комског одреда, под командом генерала Љубе Новаковића, Ћуришић истог дана прелази албанску границу. Уместо брзог продирања ка Скадру, преко источних планина, долази капитулација југословенске војске и крај рата. Капетан Павле Ђуришић не одлази у заробљеништво, већ тражи да се оружје сакрије и чека погодан тренутак за нови устанак. Почиње члесто да се сусреће и разговара са виђеним и поузданим грађанима, а нарочито са официрима. Међу њима су капетан били Рудолф Перхинек, капетан Раја Поповић, поручник Мирко Куклић, потпоручник Марко Вуковић, мајор Милорад Јоксимовић и мајор Божо Јоксимовић. Имао је и разговорте са представницима КПЈ, али се по питању војних формација одмах са њима разишао, јер су они једино желели да створе народну војску што је Ђуриђић одбио. Тако је у Тринаестојулском устанку оперисао са својим снагама. Два дана по отпочињању устанка, 15. јула, отпочиње борба на Ђуришићевом сектору, а 17. јула под командом капетана Павла Ђуришића, отпочео је страховити напад на италијански гарнизон у Берана084;а. Ђуришић приморава италијанску команду на предају. Тако је 18. јула Беране опет било у устаничким рукама. После Италијанског сламања устанка, капетан Ђуришић одлази у планине. Прво се 3. августа 1941. повукао у Заучку Гору, а касније прешао у Горње Заостро, где је образовао свој Горски штаб. По избијању братоубилачког рата, Ђуришић одлази новембра месеца 1941. из свога штаба за Србију и повезује се са пуковником Дражом Михаиловићем на планини Голији. Павле Ђуришић је, поред упутства о даљем раду, донео од Михаиловића два декрета. По првом је генераштабни мајор Ђорђије Лашић постављен за команданта националних снага отпора Црне Горе, а о другом капетан Павле Ђуришић за команданта Лимско-Санџачких одреда. Мајор Павле Ђуришић са поручником Митром Букумиром По повлачењу главнине снага Народноослободилачке војске у Црну Гору, читаве 1942. Павле Ђуришић води крваве борбе са њима у поодмаклом братоубилачком рату. Нарочито се истакао у нападу на партизане и ослобођење Колашина 23. фебруара 1943. После ослобођења Колашина, тамо прелази штаб Павла Ђуришића из Горњег Заостра Тада се повезао са Италијанским гувернером за Црну Гору, генералом Алесандром Пирцом-Биролијем и предао му ултиматум да ће на сваки покушај Италијана да прогласе независност Црне Горе, народ Црне Горе одговорити новим устанком. Од тада, па све до његовог заробљавања у лето 1943. на снази је био "пакт о ненападању" италијана и четника у Црној Гори. Мајор Павле Ђуришић учествовао је у операцијама на Неретви са својим одредима. После пробоја четничког фронта мајора Андрије Весковића на јужној обали Неретве, снаге Павла Ђуришића су се супроставиле партизанским код Невесиња, у немери да их спрече да се домогну Црне Горе. Бој за Невесиње је био дуг и крвав и на крају су Ђуришићеве снаге натеране у повлачење. Лета 1943. у Црну Гору умарширала је немачка 1. брдска дивизија која је мимо споразума четника и италијана кренула да разоружава и уништава четнике широм читаве Црне Горе. Тако су Немци зауезли Колашин , а сам Павле Ђуришић са стотинама својих елитних бораца 14. маја 1943. године пао у немачко ропство Заробљен је и Ђуришићев начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир. Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио немачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију. После бурних преговора и пошто је успело да се Ђуришић санитетским аутом извуче из окружења и потом авионом типа "Schorch" са Градинског поља код Берана пребаци ван подручја италијанских трупа. Ђуришић је авионом пребачен најпре у Берлин да би се показао немачким властима као један од Михаиловићевих команданта. Кратко време је био затворен у берлинском затвору, саслушаван и мучен. После неког времена експедован је у заробљенички логор Стриј у Пољској јуна 1943. године. Павле Ђуришић успева да побегне 27. августа 1943. године после три месеца робовања. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарскуса још једним бегунцем. Када је ноћу прешао Дунав, примиећен је од Немаца и ухапшен. У Ратничком дому, одлежао је четрдесет дана. После интервенције генерала Милана Недића код Хермана Нојбахера , Павле Ђуришић је пуштен из тамнице. По изласку из затвора, Павле Ђуришић гледа како да се преко Недића поново повеже са Дражом Михаиловићем. Тада је са Недићем договорио да своје снаге у Црној Гори преформира у три пука, који ће као ући у састав Српског Добровољачког Корпуса (СДК). То је био услов да Ђуришић поново оде у Црну Гору где су га некадашњи саборци дочекали са одушевљењем По доласку у Црну Гору, Ђуришић је одмах формирао три пука са седиштем у Милешеву, Пљевљима и Подгорици. После овога, Недић је почео да шаље помоћ одредима Павла Ђуришића који су одмах лиферовани осталим четничким јединицама. Ускоро је у Црну Гору стигао и Други батаљон V пука Српског Добровољачког Корпуса са око 900 бораца. Међутим, да би недићевско-љотићевска пропаганда показала како је Павле Ђуриђић заиста одан Рајху и Српској Влади, објавила је у црногорском листу „Ловћен“ од октобра 1944. да је ђенерал Милан Недић унапредио Павла Ђm1;ришића у чин потпуковника и да је дариван од Хитлера немачким „Гвозденим крстом“, што је било нетачно. Ђуришић је једини циљ био да искористи наивност Недића и да се преко њега домогне поново Црне Горе и Драже Михаиловића. У то време, Павле Ђуришић је једино био дариван титулом четничког „војводе“, а чин потпуковника добио је по нормалном поступку о војном устројству краљевине Југославије. Да би још више уздигли Ђуришића за своје циљеве, Димитрије Љотић шаље војводи Ђуришићу специјалну мисију у Црној Гори са Ратком Парежанином, Шефом васпитне службе СДК. И поред тога што се недићевска пропаганда трудила да покаже како је војвода Павле Ђуришић на њиховој страни, он је до краја остао поборник Михаиловићеве линије. По упаду партизанских снага у Санџак и Србију половином 1944., војвода Павле Ђуришић учествује у одбрани. Командовао је борбама код Прибоја и на Црни Врх. Павле Ђуришић je био направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку. Преговори су одржани 3.октобра у четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонија у Подгорици . Павла Ђуришића одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора, Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Договор је постигнут са Марком Ђонијем, Жаном Јусуфом командантом жандармерије Албаније. По објављивању Драже Михаиловића да крене и прикључи се његовим одредима у Босни, Ђуришић је одмах сазвао састанак првака Црне Горе. Све су снаге стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Остојићем и Баћевићем. На овом састанку Ђуришић је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове. Приликом ове реорганизације, Ђуришић је убио једног војника који се супротставио преформирању јединице. Ту је тренутно било пристигло преко седамнаест хиљада бораца и народа. Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штабски батаљон и друге разне групе. Прије поласка за Вишеград, Ђуришић је наредио да се униште сва возила и све што смета успешном и брзом покрету. 14. фебруара 1945. долази до Драже Михаиловића у селу Кожухе. Велику нервозу и љутњу Ђуришић је испољио према врховној команди и Михаиловићу, због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством. Тада долазе делегати Секуле Дрљевића нудећи своје услуге. Они су саопштили готовост Анте Павелића да прими и збрине четничке рањенике, болесне и избеглице а да Ђуришићеву војску пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравка. Као противуслугу тражио је пристанак на заједничку борбу против комуниста. Дража Михаиловић је одобрио ово решење. На основу тога Ђуришић је закључио споразум са изасланицима Секуле Дрљевића. Војници способни за борбу почели су прелазити реку Босну 10. марта и упутили се у правцу ријеке Врбас - Лијевче поље како би се домогли Козаре. Са Ђуришићем је отишао Млавски и Косовски корпус. Дана 31. марта четници су у Лијевче пољу. Великом издајом Секуле Дрљевића, Ђуришићеви четници су се на Лијевче пољу имале борити против Усташа, који су им затварали продор према Козари и партизанским јединицама које су их притискивале са простора Бања Луке. Усташе су ангажовале тенкове и авионе који су избацивали летке у којима је писало да четници убију Павла Ђуришића и приклоне се Секули Дрљевићу. Тежак положај Ђуришића и његове групе, условио је да тражи нове п;реговоре. Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповедника црногорске војске, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао. Када су Усташе сазнале да је Павле Ђуриђић стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Ђуришићев познаник из редова југословенских официра. Ђуришић прави к086;бну грешку. Прихвата да се упути у Стару Градишку на преговоре. По доласку у Стару Градишку, дочекале су га наоружане Усташе и разоружале и њега и остале четничке официре 20. априла 1945. Под изговором да треба да остану у Градишки до нових преговора са Секулом Дрљевићем, сви официри, на челу са Ђуришићем су затворени у стару зграду. И поред последњих нада да ће их Усташе поштедети, већ је наређено уништење трагова Јасеновца. Ускоро у Стару Градишку долазе истакнути усташки официри, међу којима су били: Љубо Милош, пуковник Иван Џал, капетан Драгутин Пудић, капетан Јосип Судар, Бошко Аграм, Душан Поповић и потпуковник Доминик Пичили. Након пописа ствари и личних наоружања, наређење долази до потпуковника Пичилија да са својом групом ликвидира четничке Павла Ђуриђића и све затворене официре у Јасеновцу. После поноћи, 21. априла 1945. сви официри на челу са Павлом Ђуришићем су везани и отпремљени до моторних чамаца који су их чекали на Сави. У највећој тајности и под окриљем великих Усташких снага чамац је отпловио и пристигао у Јасеновац, где су се већ увел 80;ко уништавали трагови Усташких злочина. Група заробљеника је упућена у двориште Сабирног Логора бр III (Службена капија концентрационог логора Јасеновца) и ту их пострељао потпуковник Доминик Пичили. Леш Павла Ђуришића је бачен у оближњи бунар, док су остали лешеви побацани и измешани са осталим жртвама Усташа, а неки су и спаљени у крематоријуму. По уласку јединица 4. српске бригаде у логор, заробљене Усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Из бунара је заиста извађен један леш, али партизани нису веровали да је то био леш Ђуришића. Поред Ђуришића, стрељани су још и пуковници Захарије Остојић, Мирко Лалатовић, Лука Балетић, мајор Петар Баћовић, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног четничког одреда, капетан Гајо Радовић. Једино је поштеђен Драгиша Васић, који је предат партизанским јединицама. Убијена је комплетна пратња војводе Павла Ђуришића идућег дана са остатком заробљеника. Већа група Павла Ђуришића је настрадала после трагедије на Лијевче Поље. Они који су успели да се отргну од Усташке руке, упитили су се правцем Словеније у намери да се предају западним савезницима. Међутим, баш у то време, јединице 4. Армије генерала Драпшина су оперисале на подручју Копар-Постојна-Трст-Горица. У таквим околностима, затворен је обруч око града Дравограда, где су се снаге Ј.А и даље сукобљавале са јединицама немачких дивизија које су пошто-пото жееле да се извуку из Југославије. Овај рат после рата је трајао све до 15. маја, када је Немачка капитулирала у Југославији. Као изасланик на преговоре са партизанским јединицама упућен је заменик Павла Ђуришића, мајор Васо Вукчевић, који је тражио да се партизанске снаге опходе са заробљеним четницима по ратним правилима. Њега је примио политички комесар 51.војвођанске дивизије, генерал-мајор Милан Баста у Дравограду. Укупно је 4.000 Ђуришићевих четника пало у немилост новим победницима. Договорео је да политички комесар 7. далматинске бригаде, Душан Секић Шаца оде до четника који су желели да се предају и предочи им услове предаје. Васо Вукчевић је тада одржао последњи и најчувенији говор окупљеним четницима, који су и даље били наоружани следећим речима: "Браћо, ратна срећа нам је окрениула леђа.Ми смо коначно изгубили рат. Рат су добили наши противници и нама не преостаје ништа друго него да се предамо новој југословенској армији.Морамо дисциплиновано и мирно примити коначни пораз и поћи у заробљеништво.Добио сам увјеравања да ће побједници у рату испитати нашу кривицу, а то ће бити представници нове југословенске армије. Живјела нова југословенска армија! Живјели Енглеска, Америка и Русија! Послиједњи пут вам се, браћо, обаћам и нек нам свивишњи Бог буде у помоћ! Након овог говора, почело је разоружавање Ђуришићевих четника иуспровођење у логор, који је организовао штаб 51. војвођанске дивизије. Планирано је да се сви спроведу до Марибора и да се ту испита појединачно свака кривица, уколико је постојала. Напротив тога, нови победници се уопште нису држали споразума. Неколико дана касније, већина заробљених четника је стрељана на Зидином Мосту, а остатак је прикључен оним националистима које су Енглези вратили из Аустрије и заједно са њим пострељани у Кочевским шумама од 20-25 маја 1945. Рачуна се да су у овим маршевима смрти страдала око 3.500 четника Павла Ђуришића. Само један мањи број је успео да побегне преко границе и прича о партизанским одмаздама. Тако се завршила судбина Ђуришићевих четника.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:37 pm

UROS DRENOVIC

Bojвoдa Уpoш Дpeнoвић-рођен 11. 11. 1911. на Ситници (Мањача), у угледној и имућној трговачкој породици.. Завршио је грађанску школу у Мрконић-Граду. Учитељску школу у Сарајеву и школу резервних официра у Билећи. Као угледна личност и угледан учитељ службовао је у Бараћима. Где се оженио свештеничком кћерком Надеждом Гојић 1939. године и стекао сина. У рат улази као резервни официр. Организатор је устанка на Мањачи, као и одреда "Петар Кочић" чији је био командант. Од одреда "Петар Кочић" Дреновић формира четнички пук "Мањача", а касније и четничку бригаду "Змијање" чији је био командант Павле Мутић. По одлуци Ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића 03. јуна 1943. године Урош Дреновић је постављен за четничког команданта корпуса, којим је командовао све до погибије на Чађавици до дејиства Британске авијације у Мају 1944. године. Војводу Уроша Дреновића сахрањују његови четници на врху Мањаче, његов гроб био је свето и тајно место и до пада комунизма непознаница за титоисте и комунисте који му убијају супругу Надежду са сином јединцем у селу Ситница. Падом комунизма и доласком српске власти стекли су се услови да Војвода Урош Дреновић пренесен на Мањачу поред цркве Клисина испред које је кренуо у одбрану српске Отаџбине са својим четницима 1941. године. Дреновић је први војвода чије посмртне остатке сачуваше његови саборци од комуниста, а потом их сахранише поред цркве Клисина уз највеће почасти његових сабораца и Равногораца. Посебна част може се исказати Биби Радановић са Мањаче који верно сачува тајну Војводиног гроба све до 2002. године, када млади Равногорци пренесоше посмртне остатке Војводе Уроша Дреновића поред Православне цркве Клисина на Мањачи. Тим поводом на Светог Прокопију 21.07.2002. године открива се спомен обележје заслужном команданту Војводи Урошу Дреновићу уз благослов српске Православне цркве и борачке организације Републике Српске оснива се први Свесрпски Сабор на Мањачи који прелази у традиционални Свесрпски Сабор. Данас на Мањачу долазе Срби из свих крајева српске Отаџбине као и широм света, да покажу и одрже српско јединство. Војвода Урош Дреновић је убујен али није умро, он пред Богом и српским патриотама наставља своју започету идеологију и уједињује српски народ како са Мањаче и Крајине тако и широм света где живе честити Срби и српски патриоти. Жив је Дреновић умро није, док је Срба и Србије, с вером у Бога за краља и Отаџбину.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:38 pm

DRAGUTIN DIMITRIJEVIC APIS

Драгутин Димитријевић Апис био је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. Рођен је 5. августа 1876. у Београду, а умро је 14. јуна 1917. у Солуну. Рано је остао сироче. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра и њен супруг. Завршава Основну Школу у Нишу, а нижу школу гимназије у Београду(прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7.пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника. Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије за генералштабне официре. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899. У време владавине краља Александра Обреновића, због лошег стања у земљи, смислио је и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара Обреновић није била његова идеја. У ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског Дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболио те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Године 1905.положио је испит за Генералштаб и отпутовао на војне студије у Берлину. По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до до марта 1907. Био је у Македонији краће време, а по повратку вршио је дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије 1908. Још за време свог боравка на југу Србије, Апис се прикључио тајном комитету који је тада већ био створен са циљем да се одупре бугарским претензијама. У исто време, постао је члан Четничког удружења са седиштем у Скопљу и Куманову. 1911.са својим друговима основао је тајно удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. За време саме мобилизације у септембру 1912. тешко је оболео од тровања крви па је враћен у Београд и због тога није могао учествовати у балканском рату. Као шеф обавјештајног одељења Ратног министарства Димитријевић је успоставио контакте са истомишљеницима из многих крајева. У I светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба III армије. Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за "превратничко дјеловање" с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Рада Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, који су били оптужени истом тужбом, и да су 29. августа 1916. извршили атентант на престолонасљедника регента Александра, када се аутомобилом возио из Острова у свој логор. Процес је вођен у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 23. августа 1916 Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 14. јуна 1917. у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубом Вуловићем и Радом Малобабићем. „Пуковник Драгутин Димитријевић Апис био је велики патриота. Владавину Александра Обреновића сматрао је погубном по Србију. Он је смислио и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара није била његова идеја. Био је рањен приликом заузимања двора и није могао да спречи убиство. Проучавајући његов случај многи су увидели (Арчибалд Рајс, Дејвид Мекензи, итд.) да Солунски процес на коме му се судило 1916. није био законски регуларан. Апис је био невин. Али, српски политичари су га се бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе у изгнанству решили да искористе тренутак и елиминишу га.” (Дејвид Мекензи) На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис. Одликован: Орденом "Петар Мркоњић" Орденом српске круне I, II и III реда Орденом Карађорђеве звезде са мачевима I, II и III реда. Орденом "Милош Обилић" Орденом Белог орла I и II реда.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:39 pm

VELJKO MILENKOVIC

И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у грлтлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови "вукови" остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се - као што рече храбра српска мајка - не плаче! Истицао је авryст ратне 1991. roдие.Летњи предвечерњи пљусак тек бешге проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука: 'Вукови са Вучјака" продрли су у Јасеновац н преузели контралу над местом. Прекинута су страшна усташка дивљањаа на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и муниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке полиције. Ослободиоци нисy имали губигака.... Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу: - Немогуће! Па њих је, после прекјучерашње одбране Окучана, осало свега четрдесет шесгорица!.. . Непун сат и по касније присгигла је нова порука: "Ојачани вод "Вукова са Вуијака' сачекао је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непрнјатељ је имао тридесет седам мртвих и више десетина тешко рањених. Наше снаге - без тубитака..." Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, командгнта "Вукова са Вучјака", стигла и трећа депеша: "Имамо поуэдана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто двадесет усгаша. Томе треба додати и иэвестан број оних који су се у расулу повукги из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је јединствена прилика да се, беэ великих проблема, успстави наша контрала над овим важним месгом. Тражимо хитно одобрење за напад." Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење зашто тражено одобрење никада није сгигло. Новска данас, као што је поэнато, није у границнама Републике Српске Крајине... У сазвежђу "Белог вука" Тог авгугга први пут сам чуо за "Вукове са Вучјака" и њиховог команданта поручника Вељка Миланковића. Миланковићи су коренима из Црне Горе, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на плаанину Вучјак, општина Прнњавор, Босанска Крајина. Једног зимског праскозорја, 5. јапуара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хајдучко име -- Вељко. Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватнмх предузетника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске демократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора. На Видовдан 1990, у Босанском Грахову, одржаи је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлучено је, поред осталог, да се из свих босанскокрајишких општина, за не дај Боже, упути одређен број људи на обуку у Голу6ић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланковић. После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чином поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних инструктора у Голубићу, или пак они од њега. Одмах по повратку, на родном Вучјаку осиива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стасити младиАи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под капом и у срцу. . . Четрдесет шест »Вукова« оалобађа Јасеновац Ватрено крштење »Вуков" су имали на Коэари. Муњевитом акцијом, у садејсгву са одабраним српскмм борцима из Омарске, преузели су контролу над телевизијским релејом и пробили информативну блокаду под којом су ХТВ, јУТЕЛ и Алијина РТВ Сарајево држали западне српске эемље. Другог августа 7991, усташким нападом на Окучане, букнуо је дуго најављивани рат у Западној Спавонијн. Убрзо, процењујући cтање у ЈНА и однос снага на тек отвореном фронту, Влада Босанске крајине хитно позива "Вукове са Вучјака" да се укључе у борбу. Тачно 24. августа, "Вукови" су, ноћу, прешли Саву и ушли у село Млаку на левој обали. Потом, кроз поља и беспућа, кроз шикаре и кукурузишта, са територије под јаком усташком контролом, иэбијају на надвожњак у Врбовљанима, у том тренутку кључну тачку за одбрану Окучана. Са запрепашћењем су консгатвали да на тој пресудној тачки нема српских снага. У борбу улазе одмах. Окучани су одбрањени, важна села Товац и Гријеђани ослобођена. .. Бесни због великих ryбитака и неуспеха у походу на Окучане, усташе отпочињу страшна дивљања у српском Јасеrговцу. +++++++++++++++++ Спреман сам, господо безусловно извршити сваку влшу наредбу, сем оне која представља оцигледну издају српског народа и његових национално-државних интереса - обратио се поручник МиланковиА својим претпостављенима у Команди Корпуса ++++++++++++++++ - Иэбора а времена за чекање рги нисмо имали. Моралн смо напасги одмах. Бејасмо у садејству са 11. крајишко-ду бичком бригадом, која је добро одрадила посао. Но истина је да је у Јасеновац ушло и преузело контролу над њим 46 мојих "Вукова са Вучјака". . . Кажа о херојима итрговцима Пошто одобрење за напад на Новсуl није стигло, "Вукови" се, чим се стабилизовала локална власт у Јасеновцу, повла че усвоју базу на Вучјаку. Радило се, за право, о тродневном предаху и попуни људством и наоружањем, после чега је био планиран велики поход на Нову Градишку. Требало је да се "Вукови" у Српцу пребаце преко Саве и тајно уђу дубоко залеђе усташке одбране. Истовремено окучанске јединице територијалне одбра не имале су задатак да фронrално креу~ ка Новој Градишци. .. Све је у бази на Вучјаку било у энаку прилрема за деликатни подухват. Вече пред лолазак, 14. новембра 1991, на Byчјак је стигао водник војне полиције из Бањалуке Браико Ратић, који је пренео Вељку Миланковићу да га хитно тражи генерал Узелац. И Вељко Миланковић је у Бањалуци эадржан у притвору. Беэ икаквих папира без эваничне истраге, без правог објашњења, у ћелији затвора на Туњицама остао је више од месец дана. Њеroви борци су пуштани, постепено, у групицама, a ое је задржан последњи. Касннје се испоставило да су тих месц и кусур дана бнли кључни у paтy за Западну Славонију. Сви који сy могли баталити планирану трговину српском земљом не беху полжељни тих дана. А поруч ник Миланковић је силно згрешио, како ће доцније чути, због изјаве у Команди Корпуса: - Сnремаи сам, господо, безугловва пэвршити сваку вашу наредбу, сем ове која предсгавља очнгледеу издају српског народа и његових национално - државинх нитсреса! Српски га метек није га хтео. . . Кад је Миланковић поново стигао на Вучјак, стање у Западној Славонији било је, за Србе, изузетно неповољно. Пада Машићка Шагoвина, падају Ширинци, угрoжени су Чаглић, Бодска, Окучани... На гласника из Окучана у бази на Вучјаку није требало дуго чекати. - Прихватили смо, без двоумљења, и кренули у најкраћем могућем року. јер од почетка смо знали и зацртали ако допустимо да неко од свега овога направи приватне,клановске или сграначке ратове, Србима се не пише ништа добро - казао ми је Вељко. Три пута је тком децембра те 1991, Вељку Миланковићу био намењен српски метак: Судбина нли нека виша смисао учинили су да не буде ни огребав оа сеојнх. Рањен је 28. фебруара 1992. (нагазна мина), кад су "Вукови" под сумњивим околностима послати у једну ноћну акцијy. (На једној мојој кутији "дрине" без филтера, Вељко ми је исцртао ситуацију у околини села Смртићи и објаснио "систсм навлаченња на танак лед.. ..) Кроз нагарављене перспективе, највероватније хеликоптсром, доспева на ВМА у Београду. Лечење никада није завршено. Из блокираних западних српских земаља до поручника Миланковића допрли су позиви. Отпочињала je "Операција коридор", а њу је тсшко било и замислити без "Вукова са Вучјака". Судбина операције "Коридор" ломила се, већ у старту, у бици за Цер. Поручник Миланковић предводио је своје "Вукове" с гипсом на рањнеој нози (тако је било у свим биткама током операције). Жестоким јуришом "Вукови", у садејству са храбром кордунашком четом, пробијају ушанчене усташке линије и чине први корак на "Путу Живота". . . >>Иде Вељко, эа њим иду момци. . .<< На захтев Милана Мартића, "Вукови" су у наставку операције "Кодридор" били у друroј тактичкој групи крајишког пуковника (сада генерала) Милета Новаковића. Налет српских снага заглавио се недуго после битхе на Церу. Пуковник Симић је, форсирајући Босну, био бачен назад. На врло неповољном терену, било је готово немогуће одлучујућу технику провући наnред. На предлог Вељка Миланковића, после вишедневног генералског нећкан.а, техника је спуштсна са брда и требало је покушати пробој друмом, у колони. Одлука је била рискантна, али, заправо, једино моryћа! И, колона је кренула. На челу су били "Вукови" и невелика тенковска јединица "Сивци" (названа по своме храбром командиру, "ражалованом поручнику Сивцу"). У жестоким борбама "у ходу" - преко Добор-куле, Јакеша, Пећника, Мионице и Липа - успевају да се пробију и лровуку технику без губитака. Пала је и Модрича.Узимање Оџака потом је била ствар рутине.. У аналима овога рата свакако ће остати и редови старог новинарског вука Зорана Богавца: "Момци 'вечитог поручиика Милаиковића' нзвели сy једини класнчан јурииш "на нонж" виђен у грађанском рату 91/92. Крећући се у напад на забункерисано брдо Јакеш, развили су се у сгрелце нзнели заставу у прве редове и, лосле команде "Нож на пушке!' полетели грудима на непријатељске ровове. .. јуришајући на Јакеш, стратсшку тачку са које се бранила Модрича, свој комадиh славе главом је платило девет Белих вукова"" Двадесетак их је ранњено. Јакеш је пао. Паника - "Вукови долазе! - захватила је Модричу. . " ". . . саВучјака српспки добровоњци..." Беху то дани киша, маглуштина, грмљавине. Употреба авијације била је готово немогућа.Борбе за Коридор, од битке на Церу до спајања са јединицама Источнобосанског корпуса, трајале су месец дана ++++++++++++++++ Судбина операције "Коридор" ломила се, већ у старту. Поручник Миланковић предводио је своје "Вукове" с гипсом на рањеној нози, тако је било у свим биткама током опервције ++++++++++++++++ Генералске чинове добили су Мартић, Келечевић и Ђукић, Вељко Миланковић је остао поручник, на местy команданта елитног батаљона. И потапшан је по рамену. А одмах по пробијању Коридора, "Вукови" су поноео у гротлу. Двадесет један дан и двадесет једна ноћ! Кренувши из касарне у Дервенти, освајају јаке усташке утврде Бабино брдо, Беглуке, Рашиће. У нстом налету, тукући се три дана прса у прса са елитним усташкнм формацнјама, избијају на коту 181, а то је половина злогласног и "блинднраног" Бијелог брда. Даље се није могло: тенкови неисправни, муниције омањило, свеже снаге не пристижу, радио-везе на све позиве остају неме. . . Не одступају ! Ту, у крвавим борбама да се одржи кота 181, гине их шесторица, двадесет четворица су теже рањени. .. Кота 181, је одржана, Бијело брдо је пало, позиција усташа у Босанском Броду постала је неодржива. После краћег предаха, "Вукови" су прикључени четвртој тактичкој групи пуковника Пере Чолића. У нову борбу улазе одмах. За два дана, линију фронта гпомерају седам километара! Заузимају село Брђане, чиме је пробијена прва линија усташке одбране Градачца из правца Пелагићева. Потпуно овладавају селима Турићи, Савићи, Буквик Горњи и Доњи, Липорашће. Следи усташка офанзива из правиа Тузле. "Вукови" су хитно, ноћу пребачени на правац Церика, у епицентар удара. Два дана касније, офанзива је пропала, нападачи у расулу одбачени. Место у историЈн, легенди и песми Потом, из разлога који нису битни за ову причу, одлазе на одмор. Но не задуго. Уследио је усташки напад на Републику Српску Крајину. "Вукови са Вучјак" су, треба ли напомиrњати, хитно пребачени тамо где је најтеже. Оне ноћи кад је "Бснковац висио" ускачу на прве линије и, зајендо са "Српским тигровима", држе фронт наспрам усташке оклопно-пешадијске бригаде... Српски Бенковац није пао. У уличним борбама у селу Кашићи, 4. фебруара ратне 1993, гелером од немачке гранатс испаљене из усташког оруђа поroђeн је у десну страну груди поручник Вељко Миланковић. . . И пре но што је пољубац смрти nопримио укус неопозивости (14. фебруара, на ВМА у Београду), Вељко Мнланковкћ се беше преселио у историју, легенду и песму (""Иде Вељко, за њим иду момци / са Вучјака српски добровољци"). "Вукови са Вучјака" остали су на бенковачком фронту, и даље се јуначки 6орећи. >>Још жешће, за успомену на свога неумрлог командаита!" поручили су ових дана. "Предање о српском Обилићу, преко успомене на Вељка, живјће у нама. .<< Неколико дана пред одлазак на бенковачки фронт, Вељко Миланковић јавио ми се из Новог Сада и позвао ме да, ако икако моry, дођем. Разговарали смо до касно у ноћ: о рату, части, спободи, Отаџбини, о Уједињеним Српским Земњама, о издаји и трговини светинњама. .. Полазећи, казао сам му само: "Чувај се!" Док сам жив, памтићу како сс тада осмехнуо и, без патетике, поново цитирао "Не видети никога никад више. То је једини правн опис смрти." БРАНИСЛАВ МАТНЋ
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:39 pm

MITAR MAKSIMOVIC MANDA

Војвода Митар Максимовић Мандо рођен је у селу Доње Забрђе код Угљевика. Као добровољац одлази у Книн 26. септембра 1991. године и постаје борац Прве бенковачке бригаде. У родни крај се враћа после 9 месеци, када муслимани нападају Угљевик. Освојио је релеј Столице на Мајевици, 10. априла 1992. године, а потом формира елитну борбену групу "Обилићи". После неког времена Мандина јединица за брза дејства преименује се у "Лавове са Мајевице". Јединица је у свом саставу имала и до 600 четника. "Лавови са Мајевице" имали су 52 погинула и 180 рањених четника. За своје борачке заслуге, војвода Манда је, између осталог, одликован и орденом "Милоша Обилића". Био је председник Скупштине општине Угљевик и председник борачке организације Републике Српске. Погинуо је у саобраћајној несрећи децембра 2002.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:40 pm

MILORAD POPOVIC
Покојни је Милорад рођен 1913 године у Гацком у Херцеговини од оца Марка и мајке Јоване, честитих и познатих српских сеоских домаћина. После основне школе и шест разреда гимназије, завршио је војну академију у Београду, у 59 класи која је по реду прошла кроз ту нашу стручну војну школу у којој је негована и традиција и преношено из класе у класу велико војно искуство српске војске славом овенчане.Рат га је затекао као коњичког поручника краљеве гарде у Београду. Успео је да, по слому Југославије, измакне из руку окупатора и пробије се до родних страна у Херцеговини, у Гацко, где организују отпор, учествује у устанку од првог дана и у 1941 и 1942 командује, по јунаштву чувеном Гатачком Бригадом коју је и организовао. Још у те дане, прочуо се са својом четничком јединицом као јунак. Име му је зашло у причу и легенду, песма га је понела, на својим крилима, и никла кроз народну душу, с њим се поносимо. Кад је Дража, 1942, стигао у Херцеговину и извршио смотру четничких јединица, поставио је Милорада Поповића за команданта Невесињског Корпуса, са којим ће Милорад командовати све до смрти, учествовати у многобројним борбама и биткама које су се водиле против усташа, окупатора и комуниста на широком простору од Црне Горе, преко Босне, Лике и Далмације, по којима је Милорад са својим славним Корпусом српске душмане трао, славу брао и проносио песму о слободи која мора доћи. У оне тешке дане када нисмо имали “брата нигђе у свијету,” кад нам небо није хтело да чује “плач ни молитву” и кад смо као народ били стављени изван закона и права на живот, на херцеговачким странама појава Милорада Поповића и његова улога у организовању четника и у борби која је вођена---- значила је сама собом васкрс и слободу, васкрсно се кроз борбе одразило да би и његово име кроз њих ушло у песму и историју, а пре свега у народну душу и срце, где никад увенути неће. Рођен у крају који је у све тешке дане Српству давао јунаке, на камену тврдом наше кршне Херцеговине где је у свим историским преломима Србин вазда крвљу слободу бранио, покојни је Милорад био непоколебив у нашем идејном националном ставу, храбар и поуздан у борби из које се није никад измицао ни он ни његова јединица. Да је био на косовској вечери цара Лазе и он би му дигао две здравице: једну по лепоти, другу по јунаштву, јер му у том није било равна, као ни по ћуди и нарави по којима је могао да буде пример свима. Унапређен је од Чиче и одликован највећим војним одликовањем: Белим Орлом са мачевима и Карађорђевом звездом. Водећи тешке и крваве борбе са усташама и комунистима на Козари изнад Љевча поља, погинуо је у њиховој унакрсној ватри 6 априла 1945 и издахнуо на рукама рођеног брата и саборца Душана. Борба у којој је пао Милорад Поповић славом и херојством овенчан, преставља врхунац наше славе и наше трагедије у отпору које је наш витешки народ пружио против својих многобројних душмана. У тој борби, Милорад Поповић исписао је једно велико и славно поглавље. . . . Нека ти је слава, Милораде!
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:41 pm

PAJO POPOVIC

Као у времена давна кроз све тешке дане наше прошлости, јака племена и у племенима јаке породичне задруге, играле су важну улогу, имале утицај и на своју околину и Крајину, и на догађаје и определење људи и у наше дане, у Трећем српском устанку, као и у Првом и Другом. И то није био случај само у Крајини, него широм српских земаља па и на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. Из једне такве породице, напредна и угледна српског племена у Далмацији____ Поповић у питомом селу Бишкупији код Книна, потиче Пајо Поповић, којег је рат и револуција затекла у најлепшем добу и снази. Његов отац, покојни Онисим, био је најугледнији и најнапреднији српски домаћин у Северној Далмацији, у предвечерје Првог светског рата. У његовом сеоском дому, отседали су весници из Србије, његово је име било познато и краљевском двору у Београду, на њега су мотрили ћесарови жбирови из Беча. Уочи рата 1914, оптужен је као агент Краља Петра Првог, осуђен на смрт и стрељан у Сињу. Умро је јуначки и инспирисао песника Илића да напише познату песму “Како умире Далматинац.” Онисимов старији син, Михаило, био је после рата свештеник, познат по родољубљу и гласит у народу. Ухваћен је од хрватских кољача усташа, на све муке мучен и пола жив бачен у јаму, где је, са још 36 Срба, завршио мученички. Пајо је био средњи син покојног Онисима, учесник од првих дана у устанку на Динари против окупатора, усташа и комуниста, који су га , почетком 1942, на превару убили. Био је командант Косовског пука “Онисим Поповић” у Динарској дивизији. Његове убице су потомци оних истих Хрвата који су, на војном ћесаревом суду у Сињу 1914, сведочили против његовог оца. То су била сабраћа оних истих усташа који су убили његовог брата Михаила. То су они, који су под усташким и комунистичким знаком, покушали да истребе Српство изван уже српске матице, у западним српским земљама. Тако су чланови породице Поповића на странама Српске Далмације плаћали животом своје родољубље. Свесни положаја српског народа у западним крајевима, они се нису склањали са браника и заштите српских интереса, нити су правили политичке “нагодбе” с оним који су настојали, из Беча и Рима, да се затаре траг Српству. Родољубиво Српство Северне Далмације чуваће трајну успомену на ове светле жртве и узвишене примере родољубља. Оно се поноси именом ових великана, чија је љубав и жртва за Српство била равна оној посведоченој и на другим странама широм српских земаља, борбом, крвљу и мучеништвом толиких српских великана.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:41 pm

BRANE BOGUNOVIC

Војвода Бране рођен је у Дрвару, у Босни, 24 октобра 1911, где је одрастао и основну школу завршио. Средњу необразбу добио је у Бања Луци, војни рок одслужио у ваздухопловству у Сарајеву и после тога постао чувар државних шума у шумској дирекцији у Дрвару. Његови честити родитељи, Илија и Јованка, доселили су у Дрвар из Лике, из села Суваје код Срба. Војвода Бране Богуновић, био је познат спортиста и одличан ловац. Волео је песму, спорт и шуме, дивне и чаробне босанске шуме, тајанствене и значајне по судбину Српства, још од Немањића, па до наших дана. Рат га је затекао на аеродруму код Сарајева и пре но што је полетео авионом, дошла је капитулација. Ловац и спортиста, није пао у ропство, нити у замку хрватских усташа који су отпочели покоље Срба. Пробио се кроз шуме до Дрвара и из њих ударио у првом дану устанка, 27 јула 1941, ударио по крвавим хрватским кољачима, који су планирали да истребе Српство из западних српских покрајина. Од тог дана, он је предводио српске слободаре и у саставу славне Динарске четничке дивизије, био комадант корпуса “Гаврила Принципа,”помоћник команданта дивизије и члан врховног национално--—политичког комитета на Тромеђи. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима за личну храброст и храбро предвођење људи у борби против непријатеља. Имао је велики број родбине, а од личне породице супругу Милку и јединца сина---Душана, који се сада налази са мајком у избеглиштву у Америци. Био је ведар, пламен, борбен, праведан према подређеним, строг према неваљалцима, упоран у борби за Српство. Имао је хиљаду врлина. У пробоју фронта на Пађанима 3 децембра 1944, решио је да се повуче у позадину комуниста, на терен у Динару. Тамо је 1945 пао у њихове руке и мученички завршио живот. Умро је јуначки и са пуним презиром на комунистичке крвнике који су га судили. Име Војводе Бране, остаће велико и светло у српском роду, оно је прешло у песму и легенду. Он ће живети док је Срба. Његову мученичку смрт достојно ће осветити његова браћа саборци, у данима и мегданима којима идемо у сусрет
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:42 pm

MIROSLAV TRIFUNOVIC

Рођен 1893, у домаћинској српској кући, у Крагујевцу. У балканском рату унапређен у чин потпоручника за ратне заслуге као питомац војне академије. Током Првог светског рата командује разним јединицама, продире на фронтовима, одликује се храброшћу и прибраношћу, импонира и млађим и старијим и предводи у нападима на непријатељске линије, које су ломили његови војници и задавали тешке ударце душману. Између оба рата напредује редовно до Команданта Дивизије. У Другом светском рату, после слома, одмах се ставља на расположење ђенералу Дражи Михаиловићу и постаје један од његових најблискијих саветника и сарадника. Дража га распоређује у штаб Врховне Команде, одакле га, 1943, поставља за Команданта Србије и унапређује у чин дивизиског ђенерала. Са свим снагама Србије, кренуо је 1944 у сусрет Савезницима преко Санџака и Босне. По одласку из Србије, расформиран је Штаб Србије и ђенерал Трифуновић поново је уз Дражу на дужности у штабу Врховне Команде. Одатле је требао бити послат за Команданта окупљених националних снага у Словенију да формира истакнути део Врховне Команде, али услед покиданих веза и удаљених простора између наших националних снага у то време, није се могао пробити према Западу и извршити поверени му задатак. По новом распореду и плану акције наших јединица у 1945 години, кренуо је на извршење посебног задатка у Србију, тада већ окупирану од комуниста, домаћих изрода и Црвене Армије. Пао је у борби на Дрини и јуначки дао живот за слободу и част Отаџбине. Тако је служио Богу и Српству, и тако на путу части и славе дао и свој живот овај син мајке Србије и горостас Равне Горе---дивизијски ђенерал Мирослав Трифуновић.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Admin
Admin


Број порука : 115
Join date : 27.08.2008
Age : 24
Локација : pancevo

ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   Mon May 04, 2009 6:43 pm

DUSAN NEMANJIC

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у бици код Велбужда (1330.), у којој се Србија изборила за прво место на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године. Душанова властела је извршила неку врсту династичког преврата. Стефан Дечански је свргнут с престола и затворен у граду Звечану, где је и преминуо. тренутку није имао више од 22 године. Суседи су одмах почели да угрожавају српске границе. Први успеси краља Стефана Душана 1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, укључујући Стон и Пељешац, које су настојали освојити Дубровчани. 1333. године, Стефан Душан је Дубровчанима дао у закуп Стон и Пељешац уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера плус 8000 перпера које је требало платити одмах. Дубровчани су суму од 300 перпера плаћали и босанском бану, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују.Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид и Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334.) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд. У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору. После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима. Уздизање српског краљевства на царствоПотпис Стефана ДушанаувећајПотпис Стефана Душана Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску.Увидевши да је Византијска Империја трула,Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу). Душаново царствоЦар Стефан Душан,фреска из манастира ДечаниувећајЦар Стефан Душан,фреска из манастира ДечаниЦар Стефан Душан са породицомувећајЦар Стефан Душан са породицомПовеља ХиландаруувећајПовеља Хиландару Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византиски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар,мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и сво српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш Бериславић. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб те Воихна. Цар Душан и Хиландар Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству. Освајање Епира и Тесалије Куга је однела многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат. Византија се свела на Цариград и Тракију,а од осталих делова царства једино се држао Солун који није било могуће освојити само са сува,већ је била потребна флота. Душан је годинама покушавао да са Млечанима склопи савез против Византије, обећавајући им цело Цариградско предграђе Галату,коју су држали непријатељи и стари супарници Млечана - Ђеновљани,али је овима много више одговарала слаба Византија од које су добијали многе повластице и које су могли да држе у шаци, него снажна Србија. Душан је намеравао и њих да освоји. Но, Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила савезништво, јер је била у рату са Ђеновом. Поход против Босне Босански бан Стефан II Котроманић је заузео Крајину изнеђу Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље. Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србицу, које је бранио кесар Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново нашла у грађанском рату. Турци Османлије на Балкану Ратници сукобљених страна, Јована V, српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса 1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље и ту изградили базу за даље продоре у Европу. Капетан Хришћанства Душан се специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев протовестијар(благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве.У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког краља који је ишао у Рим да буде крунисан за Свето Римско-Немачког цара,који је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром Томом, са писмом (у коме је Душана назвао "краљем", што се Душану није много свидело) ,да цара и његову породицу преведу у унијатску веру,јер цар није желео да се покатоличи већ само призна папу за врховног поглавара цркве али да остане православац. Међутим, мало пре доласка папиних посланика угарски краљ је гомилао војску на својој јужној граници и непосредно после тога извршио упад (у лето 1354), али је врло брзо био сузбијен, што од српска војске што од неке заразе која се проширила угарским табором, што је Душана натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од свих католичких владара,посебно од уграског краља; ако папа није могао да спречи једног католичког владара у нападу на његове земље шта ће њему та унија? Он није унију тражио јер га је мучило неко теолошко питање већ из политичких разлога,а ако папа није могао да испуни свој део погодбе онда је унија била беспотребна.Папини посланици су стигли у лето 1355 године у Скоље где их је Душан са целом свитом дочекао, и одмах им ставио до знања да је променио мишљење у односу на прошлу годину. Наравно католички свештеници то нису добро примили и у поврaтку кроз угарске земље поручили краљу Лајошу да буде немилосрдан према "шизматицима". СмртСаркофаг цара Душана у цркви Светог Марка у БеоградуувећајСаркофаг цара Душана у цркви Светог Марка у Београду Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњпёЏно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају. Законодавна делатност Стефана Душана Викизворник Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:Душанов законик Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканонoм светога Стефан Душан се крунисао за краља свих српских и поморских земаља 21. септембра 1331. У том Саве и Синтагми Матије Властара. Oд 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://video.your-talk.com
Sponsored content




ПорукаНаслов: Re: NAJ VECI CETNICI   

Назад на врх Go down
 
NAJ VECI CETNICI
Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
videozurka :: zanimljivosti :: istorija srbije-
Скочи на: